Tokom poslednjih nekoliko meseci, glavne ulice srpske prestonice su dobile izgled „nove normalnosti“ koja vlada u Srbiji obuzetoj političkom krizom. U prostoru između predsedništva i Trga Nikole Pašića brojni šatori predstavljaju neku vrstu logora predsednikovih „lojalista“ među kojima je i nekoliko „studenata koji žele da uče“ i koji blokiraju prolaz ispred Narodne skušpštine. S druge strane, na nekoliko stotina metar dalje – u Bulevaru kneza Miloša ispred zgrade srpske vlade – glavna gradska raskrsnica takođe je blokirana šatorima. U ovom slučaju, radi se o profesorima i studentima „Pobunjenog univerziteta“ koji su raskršće zauzeli kao reakciju na represivne mere vlade koje se odnose na materijalno stanje i autonomiju državnog univerziteta. U gradu koji blokiraju i vlast i opozicija vozači se snalaze kako znaju i umeju.
Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u više navrata objavio da je pobedio „obojenu revoluciju“ koja je, „pomagana sa strane i koja je ugrozila državu“, nadmetanje između vlasti i nosilaca masovnih protesta – u prvom redu studenata – nalazi se u nekoj vrsti nestabilne ravnoteže a političkoj krizi se ne vidi kraj. U Srbiji je tokom poslednjih osam meseci ukupno održano čak oko 20.000 protesnih skupova manjeg ili većeg obima u 400 mesta (zvanični podaci). Potesti studenata u blokadi i građana se produžavaju – iako sa smanjenim intenzitetom. Nakon neispunjenih zahteva koji su se odnosili na pitanje odgovornosti za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu i dr, glavni studentski zahtev je sada usmeren na zakazivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Tokom poslednjih nedelja politička kriza preselila se delimično u „klasičniji“ vid političkog nadmetanja – izbore. Pažnja javnoti se usmerila na lokalne izbore održane u dva mesta u centralnoj (Kosjerić) i istočnoj (Zaječar) Srbiji. Izbori u ovim mestima su dobili simbolični značaj nacionalnog testa koji je trebalo da pokaže u kom pravcu „pretežu“ politički trendovi. Održani su 8. juna 2025. Opozicija je u Kosjeriću nastupala sa jedinstvenom listom uz podršku studenata. Iako je vladajuća stranka koristila sve uobičajene instrumente ubeđivanja glasača (medijska propaganda, pritisci, potkupljivanje, funkcionerska kampanja i dr) rezultat u Kosjeriću je bio praktično nerešen (SNS je dobio samo 51 glasova više na ukupno 9.000 glasača). U Zaječaru, opozicija je nastupala sa više lista. SNS je pobedio sa nešto većom razlikom (oko 2.000 na 30.000 glasova). Međutim, posmatrano u apsolutnim brojevima i u jednom i u drugom mestu ukupan broj glasača za SNS je uglavnom stagnirao, dok je opozicija zabeležila porast glasova od trećine (Zaječar) do polovine (Kosjerić) glasova u odnosu na prethodne izbore (zahvaljujući većoj izlaznosti). Ovo je znatno podstaklo optimizam opozicionih aktivista koji su rezultate protumačili kao uspeh i posledicu masovnih protesta, odnosno nesumnjivog pada popularnosti režima.
Ipak, vlast Aleksandra Vučića i pored pada popularnosti, pokazuje znakove konsolidacije a svaki „predah“ u protestima koristi za kontraofanizivu, što obuhvata i represivne mere (hapšenja za izgrede na ulicama ili „konspirativne aktivnosti“), pritiske posebno na univerzitet (smanjenje materijalne pomoći i ukidanje isplata profesorima), kao i nesmanjenu propagandu protiv „terorista“ i „nacista- blokadera“, kako režimski predstavnici nazivaju studente u protestima. A. Vučić nastavlja da igra na vreme i na otezanje, u najvećem obimu ignorišući zahteve sa protesta. Vučić vešto koristi uslovljenu i relativnu „podršku“ koju dobija iz EU i pojedinih zemalja (Francuska, Italija, Mađarska). Nastavlja da insistira na svom glavnom „projektu“ – realizaciji infrastruktura za izložbu Ekspo 2027 kao cilja koji ima prioritet pred bilo kojim drugim pitanjem.
Za kraj juna – praznik Vidovdan (28. mart) – studenti su zakazali još jednu rundu odmeravanja sa vlastima. Pozvali su građane na novi protest koji bi trebalo da bude sličan onom održanom u Beogradu 15.3.2025. godine, koji je bio jedno od najvećih okupljanja u istoriji Srbije (preko 300.000 ljudi). Moguće je (iako nije sigurno) da bi studenti između ostalog, tokom protesta mogli da proglase svoju „izbornu listu“ za predstojeće izbore koji još nisu na vidiku. Ipak ostaje pitanje postoji li alterantiva u ovako podeljenoj Srbiji u kojoj je vlast izgubila dobar deo legitimiteta, ali ostaje „ukopana“ na svojim pozicijama, nasuprot protestantima koji pored masovnosti, nemaju prave instrumente za smenu režima?
Krugovi vlasti – nova politička i ekonomska „elita“ u okruženju Aleksandra Vučića
Tokom više od decenije neprikosnovene autoritarne vlasti Aleksandra Vučića stvorena je jedna vrsta nove „političko-preduzetničke elite“ koja predstavalja osnovni oslonac režima. Ona je blisko povezane sa vrhovima stranke SNS, ali i sa više ili manje kriminalizovanim krugovima koji su predstavljali jedan od kontakata za uključivanje sumnjivog kapitala (pranje novca) koji je ubacivan u ekonomiju (prvenstveno u građevinarstvo, ugostiteljstvo i sisteme kladionica). Netransparentne klijentističko-koruptivne mreže su brojnim funkcionerima i političarima iz krugova vlasti na centralnom i lokalnom nivou, kao i raznim „preduzetnicima“ koji su pre desetak godina tek imali male poslove ili tražili zaposlenje, omogućile unosne poslove i brzo bogaćenje.
A. Vučić je direktno ili indirektno povezan i kontroliše tri klijentističko-koruptivne mreže koje su u međusobnom kontaktu ali predstavljaju odvojene društvene grupe. Neki od članova ovih mreža su poznati javnosti (ministri, partijski i lokalni funkcioneri), dok se drugi nikada ne pominju u medijima. Prvu mrežu/krug čini krug „političara“ tj. visokih funkcionera SNS (uključujući i visoke državne službenike, gde spadaju i krugovi koalicionih stranaka poput SPS i sl koji su takođe uključeni u različite lukrativne poslove). Druga mreža su „tajkuni“ – preduzetnici koji su ličnim, porodičnim, odnosno neformalnim vezama povezani sa prvom mrežom, kao i sa samim Vučićem i njegovom širom porodicom i koji stoga imaju lakši pristup velikim poslovima koje obezbeđuje država. Najzad, treću – najnetransparentniju mrežu – čine kriminalizovane grupe (trgovina drogom i sl), navijačke i slične huliganske grupe, profesionalci zaduženi za poslove „fizičkog obezbeđenja“ i sl. koje su uključene i u legalne biznise, „poslove“ koje obezbeđuje država. Pri tome, granice između prethodnih kategorija i ove poslednje su netransparentne, mutne i promenjive.
Prema nedavnom istraživanju novinarske istraživačke mreže KRIK, više ministara u vladi RS (među kojima ministar odbrane, ministar finansija, ministar javnih radova, bivša ministarka za životnu sredinu i dr) raspolažu imovinom pojedinačno vrednom na desetine miliona evra, stečenom uglavnom tokom protekle decenije. Tako je, primera radi, imovina porodice Irene Vujović (bivše ministarke za životnu sredinu i nekadašnje predsednice jedne beogradske opštine, koja je otpočela karijeru kao sekretarica u SNS) procenjena na oko 13 miliona evra. Radi se, međutim, samo o „drugom krugu“ političkih i poslovnih saradnika predsednika RS Aleksandra Vučića, dok su u bližem okruženju (ne računajući imovinu njegove porodice, na čelu sa bratom Andrejem što predstavlja posebno čuvanu tajnu) oni koju su „teški“ stotine miliona evra: najbliži šefovi preduzetnici-političari uključujući one koji su u poslovnim vezama sa izvođaČima velikih vladinih projekata u oblastima građevinarstva, energetike, infrastruktura i dr.
Primer veze biznisa i kriminala predstavljaju „poslovni ljudi“ poreklom sa Kosova, poput Zvonka Veselinovića i Milana Radojčića (ovaj poslednji, donedavno glavni Vučićev predstavnik u Srpskoj stranci na Kosovu, postao je široko poznat po neuspeloh oružanoj akciji „Banjska“) koji su pre 2010. godini slovili kao mali izgrednici – krijumčari između centralne Srbije i Kosova. Oni su tokom decenije stvorili pravo poslovno „carstvo“ u okviru kog je i vlasništvo nekih od najluksuznijih hotela na planini Kopaonik.
Slična vrsta „investitora“ uložila je na planini – odmaralištu Zlatibor sredstva u građevine koja se procenjuju verovatno i na više od milijardu dolara i čije je poreklo nepoznato i neispitano, ali koje verovatno potiče iz raznih „mutnih poslova“, odnosno predstavlja deo operacija pranja kapitala sumnjivog porekla, baš kao što su to i neka ulaganja u veliki projekat. „Beograd na vodi“.
Nisu najzad nisu nepoznate veze režima sa čistim kriminalom oličenim o dve suprostavljene kriminalne grupe (škaljarski i kavački klan) koje su poreklom iz Crne Gore i koje su razvile svoje aktivnosti (šverc drogom i sl) i po Srbiji kao i drugim zemljama. Veze Novaka Nedića, dugogodišnjeg generalnog sekretara vlade Srbije i člana SNS (nedavno smenjen) sa pojedinim kriminalnim strukturama (Velja Belivuk i dr) su odavno poznate. U novije vreme je objavljivanje razgovora preko aplikacije „sky“ koje su koristile kriminalne grupe potvrdilo postojanje kontakata visokih državnih funkcionera sa pojedincima iz kriminalne sredine. Javna je tajna da neki od njih imaju uticaj u državnoj administraciji – posebno u službama kao što su carina, poreska uprava, službe za građevinske dozvole i sl. (bivše grupe Velje Belivuka, Filipa Koraća, sadašnje aktivnosti Luke Bojovića i dr).
Ekonomsko-poslovna „elita“ koja se obogatila tokom vlasti SNS je u celini glavna društvena grupacija zainteresovana za opstanak Vučićeve vlasti po bilo koju cenu. Najnoviji napori A. Vučića da rebrendira fasadu svoje vlasti, određenim distanciranjem od sopstvene stranke – SNS (Vučić nije formalno predsednik SNS od 2023. godine iako i dalje figurira na čelu svih lista na lokalnim izborima kao i na posterima i javnih okupljanja), s jedne strane, i pokretanjem „Pokreta za narod i državu“ (u kome bi uslovno trebalo da budu „novi ljudi“ poput novog premijera, dr Đure Macuta) posledica je svesti da je došlo do pada popularnosti SNS, odnosno do širokog kompromitovanja brojnih funkcionera u različitim koruptivnim aktivnostima.
Studentski pokret – imaju li studenti jasnu strategiju i ciljeve?
Studentski pokret je bez sumnje u ovom momentu uz vlast najuticajniji politički činilac u unutrašnjoj politici u Srbiji.
Iako je pojava ovako širokih, upornih, artikulisanih i energičnih protesta vođenih od strane studenata svih državnih univerziteta u Srbiji iznenadila sve posmatrače – pa i Vučića – sa protokom vremena pokazale su se i određene slabosti pokreta koji u početku nije imao eksplicitno političke ciljeve. Nedostatak konkretnog vođstva studentskog pokreta koji deluje i odlučuje u okviru fakultetskih „plenuma“ (zborova svih zainteresovanih studenata) imala je i odgovarajuće prednosti (nemogućnost režima da „targetira“ konkretne vođe) ali i nedostatke. Proces donošenja odluka putem plenuma pokazao se kao dosta spor, često anarhičan i nepredvidiv. Konkretni ciljevi su često ostajali na nivou apstrakcije („tražimo da institucije profunkcionišu“ i sl), što je delimično bila i posledica nastojanja da studentski plenumi održe princip međusobnog konsensusa. S vremenom, u radu plenuma su ostali najuporniji i često studenti najekstremnijih stavova (poput na primer krajnjih levičara – anarhista na Fakultetu filozofije i sl) dok su se „umerenjaci“ postepeno pasivizirali. Početno ograđivanje „od politike“, imalo je za posledicu marginalizaciju dela studenata sa aktivističkim iskustvom (članovi stranaka, nevladinih organizacija i sl). U istom smislu, povremeno ograđivanje, ne samo od političkih partija, već i od celog aktivističkog sektora civilnog društva, kao i od poznatih javnih aktivista – protivnika režima (poput grupacije intelektualaca „ProGlas“ ili poznatih javnih radnika- protivnika režima i sl) imalo je za posledicu dodatno mrvljenje antirežimske scene, stvaranje konfuzije kod opozicionog građanstva, kao i određene negativne reakcije unutar opozicionih stranaka i NVO u odnosu na studente.
Pozivi na izbore, koji su studenti objavili vrlo kasno u odnosu na trajanje procesa protesta („špic“ protesta je iz sadašnje perspektive predstavljao skup u Beogradu 15,marta, koji je prošao bez ikakavih dodatnih sadržinskih zahteva – zahtev za vanredne izbore postavljen je tek mesec i po dana kasnije) dodatno je uneo konfuziju i različite reakcije na opozicionoj sceni. Naime, studenti su eksplicitno najavili formiranje sopstvene izborne liste iz koje su unapred isključeni visoki predstavnici opozicionih stranaka, isto kao i predstavnici režima. Treba napomenuti da ovaj „načelni“ pristup nije primenjen u gore pomenutim lokalnim kampanjama, poput izbora u Kosjeriću, gde je jedinstvena lista opozicije dobila eksplicitnu podršku studenata koji su poreklom iz tog kraja, što se pokazalo kao uspešan recept.
Neke od opozicionih stranaka su unapred ponudile bezuslovnu podršku studentima u pripremi izbora (Demokratska stranka), što podrazumeva i odricanje od direktnog učešća tih stranaka u budućim izborima (osim kao podrška studentskoj listi). Međutim, dobar deo stranaka je izneo određene rezerve pred zahtevom da se unapred „samoukinu“, tj. u potpunosti povuku i podrže studentsku listu, iako bez jasnog izbornog dogovora. Pojedine stranke opozicije (Novi DSS) su eksplicitno kritkovale i odbacile studentski pristup kao „nerealan“.
Imajući u vidu da najavljena studentska lista još nije usaglašena niti objavljena (očekuje se da će na nju biti uključeni većinom profesori univerziteta, ali i druge javne ličnosti) teško je predvideti dalju dinamiku odnosa između studentskih predstavnika i kandidata, s jedne strane, i opozicionih stranaka, s druge strane.
Ipak, šira opoziciona javnost, odnosno građanstvo, saglasna je u zahtevima za jedinstvo, usaglašen nastup i zajedničku borbu svih protiv režima.
Nastavlja se…
Autor teksta: član stručnog savjeta Foruma za evropski Balkan, profesor dr Duško Lopandić