Piše: Zoran Đorđević, bivši ministar iz Beograda
Kada se mladi okupe na ulicama, društvo staje ispred ogledala. I ono što vidi nije uvek prijatno. Ako slika pokazuje potrebu za promenom, reakcija države ne sme biti refleks straha, već zrelost sluha. Niti gnev, niti bežanje od odgovornosti, već sposobnost da se nemir prepozna kao znak, a ne nužno kao pretnja. Srbija danas živi takav trenutak, a sutra moguće i Ljubljana, i Zagreb, i Skoplje…, jer institucionalna krhkost, ako se ne prepoznaje i ne leči, ne zna za granice.
Studenti zadnjih šest meseci izlaze na ulice Beograda, vođeni stvarnim bolom i frustracijama. No, ono što je u pitanju nije samo snaga njihove volje, već pitanje ko i kako oblikuje tok te volje. Ko im daje platformu, resurse, usmerenje? ili, preciznije: da li svi koji podižu studentske transparente žele bolje društvo ili samo slabiju državu?
U političkoj filozofiji, koju sam imao čast da učim, demokratski protest nije čin otimanja institucija, već njihovog izazivanja da postanu bolje. Protest bez ideje je kao govor bez jezika, pun zvuka ali bez značenja. Odatle dolazi naša zabrinutost, ona nije uperena protiv mladih, niti protiv njihove energije. Naprotiv, ona brani tu energiju od banalizacije, od pretvaranja u puku manipulaciju.
Znamo za teorije nenasilnog aktivizma koje dolaze iz škola poput one Džina Šarpa. Poštujemo ideju pobune kada je ona izraz zrelosti društva. Ali znamo i kako se te teorije nekada instrumentalizuju kada se žudnja za promenom pakuje u propagandne matrice, finansira spolja i vodi ka nečemu što se više ne može nazvati demokratskim procesom. Ne zato što je spoljašnje nužno loše već zato što bez unutrašnje zrelosti, svaki spoljašnji uticaj može biti prejak za krhke institucije. Tu je lekcija važna ne samo za Beograd već i za Ljubljanu. Jer ako nešto znamo na našim prostorima, to je da institucionalna slabost nije puka tehnička mana, već šansa za moć bez odgovornosti. A sa takvom moći dolazi često i politika spektakla, zamena uloge građanina za ulogu gledaoca.
Zato život jednog društva ne sme da se vrti oko uličnog ritma, niti da se meri brojem transparenata. Već da se očituje u sposobnosti države da odgovori ne represijom, nego suštinskim dijalogom. Dijalogom koji ne posmatra studente kao problem, već kao neiskorišćeni resurs. Ne kao tas između opozicije i vlasti, već kao stub budućnosti koji mora da bude oslonjen u institucijama, a ne na društvenim mrežama. Upravo otuda moj predlog, ideja da se uspostavi institucionalizovani savet za dijalog, inicijativa koja obnavljaja smisao javnih prostora, osnaživanje univerzitetske autonomije, pa i stalni studentski parlament kao deo političkog sistema. Sve to nisu puki predlozi. To su mehanizmi koji mogu da vrate mladima politički govor koji ne mora da „viče“, jer zna da će biti saslušan.
Možda se čini da smo u Srbiji često zakasnili sa razumevanjem dublje strukture protesta. Ali možda i kasno može postati početak, ako razumemo da polarizacija u savremenom društvu ne nastaje samo unutar nacija, već i unutar svakog pojedinca rastrzanog između potrebe za identitetom i stvarnom željom za promenom. Naravno, nije svaka kritika izdajnička, niti je svaka ulica pretnja. Ali ni svaki govor o slobodi nije slobodan, ukoliko je pisan sponzorstvom moći koje se ne poznaje po jeziku, već po nameri. Tu je razlika između studentskog bunta i strateškog aktivizma. Jedno želi dijalog, drugo traži pad. Jedno jača društvo, drugo ga gura u vakuum destabilizacije iz kojeg se često ne izlazi idejama, već haosom.
Za Sloveniju i druge zemlje regiona ovo je upozorenje ne iz osećanja pretnje, već iz poverenja u zajedničku budućnost. Stabilnost ne mora biti stagnacija, protest ne mora biti destrukcija. Ali bez institucionalne mudrosti i političkog strpljenja, lako je izgubiti i jedno i drugo. I prava pitanja tada ne glase: ko protestuje? Već: ko oblikuje tok? Ko daje značenje i ko nosi odgovornost kada utihne poslednji transparent? Društva koja se ne boje dijaloga sa svojim mladima, ne moraju strahovati ni od njihove pobune. Ali da bi dijalog bio moguć, mora doći trenutak tišine. Ne tišine represije već tišine volje da se sluša. Jer samo tada istina može biti izgovorena jasno, bez agresije.
Ovo nije tekst o Srbiji kao izuzetku. Ovo je tekst o Srbiji kao ogledalu. Sve što se danas dešava u Beogradu već sutra može postati pitanje Ljubljane. I najbolje što možemo uraditi jeste da učimo jedni od drugih ne iz straha, već iz vere da se demokratska zrelost ne meri snagom mladeži na ulicama, već sposobnošću društva da ih uključi u sopstveni razvoj bez pompeznosti, bez šablona, ali sa dubokom verom u život institucije.
Ne nudimo silu, već ideju. Ne tražimo saglasnost, već spremnost da se čuje, pa makar i ono što ne prija svima. Jer to je suština demokratije. Ne u uličnom refleksu, već u sposobnosti da se strasti pretoče u predloge, a predlozi u stvarne promene. Taj treći put između revolucije i statusa quo mora se graditi pažljivo, ali bez odlaganja. Put institucionalnog sazrevanja nije lagan, ali je jedini koji nas ne vodi unazad. I samo zajednički, kako unutar država, tako i među njima, možemo obezbediti da se energija mladih ne rasipa već oblikuje budućnost koju svi želimo da delimo.
Ma kraju moja poruka Ljubljani, regionu i svakome ko u varnicama ne prepozna plamen je da odbijanje dijaloga nije glas naroda, već tišina plana. Jer kad se reč odbacuje, a ulica uzdiže, znak nije u snazi mase, već u odsustvu volje za poretkom. Ako danas samo posmatrate kako se destabilizacija testira na drugom mestu, neka vam bude jasno: ono što deluje kao tuđa kriza, lako može postati vaša stvarnost ako na vreme ne prepoznate da se pod parolom slobode ponekad krije instrukcija rušenja.