Početak godine 2026. otpočeo je sa smanjenjem tenzija u Srbiji koje su bile prisutne tokom skoro cele prethodne godine. Međutim, iako su studentski i građanski protesti nastavljeni uz smanjen broj učesnika u odnosu na prošlu godinu (na poslednjem studentskom skupu u Beogradu 27.januara 2026 učestovalo je oko 14.000 ljudi) ne može se govoriti o potpunoj normalizaciji unutrašnje situacije u zemlji. Nezadovoljstvo većine stanovništva načinom vladanja i dalje je prisutno. Protesti se u svakom momentu mogu ponovo razgoreti – posebno ukoliko bi došlo do nekih incidentnih situacija. S druge strane, primetna je određena konsolidacija SNS vlasti koja se simbolično ogleda u ponovnom otvaranju saobraćaja u centru Beograda (ispred Narodne skupštine) gde su više od polovine prošle godine prolaz blokirali šatori „ćacilenda“ Vučićevih lojalista.
Međunarodni izazovi: između SAD i Evrope
Aleksandar Vučić, koje se tokom 2025. godine imao ukupno 411 TV nastupa, konferencija za štampu, javnih intervjua i sl, nastavio je ovu praksu i tokom prvih nedelja ove godine. Vučić je praktično već otpočeo kampanju za vanredne parlamentarne izbore koje opoziciona javnost traži već više od pola godine. On je neodređeno najavio da će izbori možda biti održani pred kraj godine (novembar), pri čemu nije isključio ni mogućnost njihovog spajanja sa predsedničkim izborima. Dosadašnje izbegavanje raspisivanja izbora – osim zbog pada podrške vladajućoj stranic – posledica je Vučićevog nastojanja da neometano prođu sve pripreme za njegov ekonomski i medijski „megaprojekt“ – organizaciju specijalizovane Expo izložbe u 2027. godini (maj-avgust). Paralelno, provladini mediji su već otpočeli sa promocijom ideje „Vučić za predsednika vlade“, imajući u vidu da se nakon završetka mandata (maj 2027) on se više ne može kandidovati za još jedan mandat predsednika države. Primetno je međutim da predstavnici vlasti u poslednje vreme sve više govore o planovima razvoja Srbije do 2035. godine, što se povezuje sa implicitnom porukom o „nezamenljivosti“ vlasti A. Vučića i SNS čak i u narednoj deceniji.
Međunarodni izazovi: između SAD i Evrope
Na međunarodnom planu, srpska vlada je u prvom redu bila pod pritiskom rešavanja položaja Naftne industrije Srbije (NIS) koja je kao vlasništvo ruskog „Gasproma“ bila predmet sankcija SAD. Krajem januara postignut je okvirni sporazum o preuzimanju NIS-a od strane mađarskog MOL-a, što je dočekano kao olakšanje u srpskoj javnosti, imajući u vidu da je blokada snabdevanja naftom NIS-a već dovela do prestanka sa radom jedine srpske rafinerije u Pančevu. Ovaj sporazum tek treba da potvrdi američka agencija nadležna za sankcije (OFAC). Zanimljivo je međutim, da je tokom višemesečne krize Rusija odbila mogućnost da se NIS vrati Srbiji (uz naknadu), dok se srpska vlada nije usudila da preduzme bilo kakvu meru sa kojom se ruski partneri ne bi unapred složili (poput preuzimanja upravljanja kompanijom, što je predlagala opozicija).
Perspektiva gubljenja jedne od najvažnijih poluga uticaja Rusije u srpskoj ekonomiji (druga je zavisnost od snabdevanja gasom iz Rusije) otvorila je perspektivu jasnijeg međunarodnog pozicioniranja Vučićevih vlasti u odnosu na zapadne partnere. Međutim, sve dublji raskol u strateškim pozicijama SAD, s jedne strane, i u EU sa druge, otvorio je novu dilemu orijentacije Srbije – ovaj put između dve „zapadne opcije“, umesto dosadašnje dileme izbora po liniji zapad-istok.
Napori A. Vučiće i njegovih saradnika da uspostave bliže odnose sa Trampovom administracijom i njegovim okruženjem za sada nisu dali rezultat. Osim sankcija prema NIS-u, SAD su uvele izuzetno visoke carine na uvoz iz Srbije (35%). Tome treba na političkom planu dodati i odsustvo slanja ambasadora iz Vašingtona za Beograd još od početka drugog Trampovog mandata, kao i odlaganje najavljenog, ali odloženog „strateškog dijaloga“ između dve strane. Posebno težak efekat po Vučićev prestiž imala je njegova neuspešna poluprivatna poseta Floridi, kojom prilikom nije uspeo da se sastane sa D. Trampom (maj 2025), kao i kontraverzni plan „Generalštab“ (izgradnja hotelskog kompleksa na mestu zgrade generalštaba, srušenog u bombardovanju od strane NATO 1999. godine) koji je trebalo da bude realizovan sa kompanijom u vlasništvu Trampove porodice. Američka strana je međutim, odustala od realizacije predviđenog dogovora nakon protesta srpske javnosti i pokretanja krivičnog postupka od strane JTOK (tužilaštvo za organizovani kriminal) protiv Vučićevih saradnika (ministar Selaković i dr) koji su pokušali da sporazum realizuju kršeći srpski zakon (o zaštiti kulturnog nasleđa).
Neuspesi sa EU i novi pokušaji
Pokušaji srpskih vlasti da krajem prošle godine, usred masovnih i brojnih političkih protesta i učestalih kritika od strane evropskih institucija (rezolucija Evropskog parlamenta, kritičan izveštaj Evropske komisije) postignu neki uspeh sa EU (otvaranje klastera 3) očekivano nije dao rezultat. Ovo je uticali da A. Vučić kao izraz protesta donese odluku o bojkotu samita EU-Zapadni Balkan (decembar 2025).
Iako Vučić i dalje ima određenu podršku pojedinih država članica EU – u koju, uz njemu politički bliske lidere (Orban u Mađarskoj, Fico u Slovačkoj) možemo ubrojati i Makrona i Francusku (zbog velikih ekonomskih aranžana u oblastima vojnih nabavki i transporta – aerodrom, izgradnja metroa i dr) kao i Italiju – dobar deo država članica EU procenjuje da Vučićevi unutrašnji i međunarodni potezi nisu dovoljni da bi mu se „progledalo kroz prste“. Vlada Švedske je čak donela i negativne mere u kontekstu saradnje sa Srbijom (zamrzavanje finansijske podrške srpskoj vladi) ali ovu odluku nije sledila nijedna druga članica EU. S druge strane, predlozi Evropskog parlamenta i srpske opozicije o preduzimanju nekih negativnih koraka protiv predstavnika režima, poput tzv. „ličnih sankcija“ prema Vučićevom okruženju i funkcionerima koji su učestvovali u merama represije ili korupcije do sada nisu dobile širu podršku u EU. Evropski parlament (odbor AFET) je u skladu sa poslednjom rezolucijom o Srbiji (oktobar 2025) u januaru uputio u Beograd višečlanu misiju za utvrđivanje činjenica. Najviši predstavnici države (Vučić, predsednica NS Brnabić) izbegli su da se sastanu sa ovom delegacijom čija je poseta propraćena napadima i kritikama od strane prorežimskih medija.
Politika „toplo – hladno“ prema Srbiji nastavljena je od strane Evropske komisije koja je početkom 2026. godine donela odluku da Srbiji delimično isplati (u umanjenom iznosu) sredstva predviđena Planom rasta za Zapadni Balkan. Korišćenje ovih sredstava je direktno uslovljeno realizacijom predviđenih mera iz tzv. „Reformske agende“ Srbije (56,5 miliona evra ili oko polovine sredstava predviđenih za 2024). EK je procenila da je Srbija ispunila 3 od 7 dogovorenih reformskih mera za 2024. godinu, što istovremeno pokazuje i stepen kašnjenja u odobravanju ovih sredstava (jer mere predviđene za 2025. godine još nisu ni razmatrane).
Evropska unija prema tome nastavlja politiku određene saradnje i podsticaja na reforme sa Vučićevim režimom – uz paralelne kritike i negativne reakcije kada se radi o pregovorima o pristupanju u EU ili neka druga pitanja (npr. saradnja u oblasti odbrane i slično).
Važna dešavanja u vezi sa mirovnim pregovorima o Ukrajini, u okviru kojih postoji i predlog o hitnom prijemu Ukrajine u EU (u roku od godinu dana – kao delu mirovnog plana) podstakli su i špekulacije o mogućnosti da zemlje Zapadnog Balkana postanu deo ovog ubrzanog „geopolitičkog proširenja“ koje bi verovatno imalo sasvim nova i specifična rešenja (tzv. ograničeno članstvo bez prava glasanja u telima EU i sl). Kako Ukrajina bez sumnje ne bi bila u stanju da brzo ispuni sve redovne uslove za članstvo (usvajanje pravnih tekovina EU i dr) Vučić ovde vidi šansu da i Srbija, nadoknadi propuštene godine u pregovorima sa EU i nedostatak reformi (u suštini nazadovanje na planu demokratije i pravne države) kako bi dobile sličan status onom koji bi potencijalno dobila Ukrajina. Njegova nedavna odluka o reorganizaciji vladine koordinacije u procesu pregovora sa EU i usvajanja svih pravnih tekovina EU do kraja 2026. godine, ima za cilj da formalno potvrdi zainteresovanost režima u Beogradu da „nastavi na evropskom putu“. Ipak, ovi koraci ostavljaju utisak improvizacije i manevrisanja, bez suštinskih mera na planu demokratizacije i pravne države ili usklađivanja sa politikom EU prema Rusiji. Na to ukazuje i činjenica da je paralelno sa Vučićevom najavom o „ubrzanju“ pravnog usklađivanja sa EU, Narodna skupština krajem januara 2026. g. usvojila grupu tzv. pet pravosudnih zakona (amandmana) kojima se direktno zadire u organizaciju pravosuđa i praktično onemogućuje dalji rad tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) Ovo tužilaštvo je vodilo nekoliko postupaka protiv visokih predstavnika režima povezanih sa temom korupcije, ali i niz postupaka protiv krijumčara drogom (kokaina) iz Kolumbije za Zapadnu Evropu. Ovi zakoni su usvojeni po hitnom postupku, bez normalne procedure (javna rasprava, mišljenja Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva i drugo) i bez konsultacija sa službama EK i Venecijanskom komisijom. Evropska komisija je već ocenila ove zakone kao „korak unazad“ u reformama Srbije i zatražila njihovo ponovno razmatranje.
Zaključak: improvizacija i neodređenost umesto jasne spoljnopolitičke strategije
U kontesktu nepredivih zbivanja na svetskom geopolitičkom planu, Vučić nastavlja da vodi spoljnu politiku koju karakteriše neodređenost njenih pravih ciljeva. Vlast vodi spoljnu politiku koja je zasnovana na očekivanju i nastojanju da se postignu transakcioni aramžmani sa glavnim međunarodnim partnerima (od SAD, preko pojedinih članica EU do arapskih zemalja, Kine i eventualno Rusije i Turske) a sa ciljem obezbeđivanja međunarodnoh legitimiteta (i podrške), konsolidacije režima, realizacije glavnih kratkoročnih ekonomskih i propagandnih ciljeva (realizacija projekta Expo 2027, krediti za putne i železničke infrastrukture), a dugoročnij cilj je održavanje na vlasti i nakon narednih parlamentarnih izbora krajem ove ili naredne godine.
U ovom kontekstu, Vučić i odnose sa EU gleda u prvom redu u propagandno-transakcionom smislu, kao način da potvrdi svoju poziciju neizbežnog sagovornika i „centralne tačke“ u odlučivanju kada je u pitanju evropska ili regionalna politika i kao način da se nastavi finansijska potpora EU, što podrazumeva i odnos „toplo-hladno“ kada je u pitanju formalno proklamovanje „nastavka evropskog puta“ Srbije. Neizvesnost i nejasnoća ove politike nisu privremene karakteristike orijentacije srpskih vlasti ka EU nego manir i metod održavanja na vlasti – što se stoga suštinski neće promeniti ni u narednom periodu. Unutrašnje razmirice između zemalja EU kao i posebno slabost koju EU ispoljava u odgovoru na mere američke administracije, srpske vlasti koriste kao argumente za politiku neodređenosti. Istovremeno Vučić se i dalje nada da će doći do poboljšanja odnosa Beograda sa Vašingtonom, što bi poslužilo kao dodatni vid legitimizacije režima i otklona od ozbiljnije proevropske orijentacije.
Zbog toga, zahtevi koji dolaze iz Brisela i drugih evropskih prestonica da Srbija nedvosmisleno „izabere stranu“ (između Brisela, Moskve, Vašingtona, Pekinga i sl) neće dobiti jasan odgovor u praksi (bez obzira na retoriku) sve dok A. Vučić i SNS drže vlast u Beogradu.