- IZMEĐU POLITIKE ŠTAPA I ŠARGARE PREMA BEOGRADU
U kontekstu svetskih megapromena i kriza koje pogađaju i položaj Evropske unije, od velikih ratova na istoku (Ukrajina) i jugu (Bliski istok) do pretnji trgovinskim ratom iz SAD, tema stanja u Srbiji i na Zapadnom Balkanu, iako nije prioritetna, postaje pitanje čija aktuelnost raste u briselskim institucijama. Tokom letnjih meseci vesti o talasu nasilja i brutalnosti policije prema demonstrantima po srpskim gradovima (u prvom redu u Novom Sadu, mestu tragedije od 1. novembra 2024), ali i u nizu drugih mesta (Užice, Beograd, Čačak, Kraljevo, Šabac i td) preplavili su i svetske medije, pa su time postale i predmet političke pažnje. U seriji redakcijskih uvodnika u međunarodnoj štampi (Le Monde, Financijal times, the Guardian, FAC i dr) sugerisano je da EU treba da preispita politiku prema Srbiji. U kontekstu stalno promenljive slike srpske krize koja oscilira između talasa eskalacije i kratkotrajnog smirivanja, čini se da „biseness as usual“ sa vladom predsednika Aleksandra Vučića više nije moguć. Ali kao da EU i dalje nije u stanju da jasnije osmisli obrise neke drugačije politike prema Srbiji.
Dinamika krize: od mirnih protesta ka eskalaciji – i natrag?
Retrospektivno posmatrano, skoro jednogodišnji protesti (ukupno preko 23.000 skupova u preko 200 gradova i sela prema izveštajima policije) koje su pokrenuli studenti i koji su potresli Srbiju, imali su do sada dva vrhunca. Jedan je bio polumilionski protest održan 15.3.2025. godine, koji se završio incidentom sa zvučnim topom kojim je napadnuta masa mirnih demonstranata. Drugi je bio veliki Vidovdanski skup (preko 100.000 ljudi) 28.6.2025. godine nakon kog je iznesen zahtev za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, ali koji je predstavljao i prekretnicu u taktici organizacije protesta. Od tada, proteste više ne organizuju direktno studenti sa svojom službom redara, već grupe građana (tzv. „zborovi“ i sl) koji su pokazivali spremnost da krenu u odlučnije obračune sa predstavnicima režima, prvenstveno opsedajući sedišta vladajuće stranke SNS ili pojedine lokalne institucije, poput zgrada opština, tužilaštva i sl. Kada je u pitanju odgovor vlasti, uz angažovanje policije koja je u pojedinim situacijama delovala izuzetno brutalno koristeći prekomernu i nepotrebnu silu, redovno su angažovane i posebne grupe tzv. lojalista, u stvari grupa plaćenih huligana obučenih u crno čije su akcije imale za ciilj da zaplaše ili podstaknu fizičke sukobe sa demonstrantima. Policija je u ovim sukobima delovala na razne načine, nekad kao zid koji bi razdvajao sukobljene grupe, a nekada kao podrška lojalistima.
Istovremeno, propagandni rečnik Aleksandra Vučića i njegove okoline i medija pod njegovom kontrolom je takođe eskalirao. Učesnici protesta su proglašavani za „blokadere“ (saobraćaja), „teroriste“ i neprijatelje države plaćene iz inostranstva. Vučić je ceo pokret protiv vlasti označio kao „obojenu revoluciju“ koja ima za cilj nasilne promene i „uništenje Srbije“.
Sa delimičnom normalizacijom rada univerziteta krajem leta, studentske blokade većine fakulteta su prestale, tako da su se tokom septembra protesti donekle smanjili, pojavljujući se bez one masovnosti i obima koji su imali tokom prethodnih meseci. Ipak, iz ovoga ne bi trebalo izvući zaključak da je kriza u Srbiji završena, jer u suštini osnovni zahtevi protesta nisu ispunjeni. Strukturni problemi društva i načina na koji se vlada zarobljenom državom su i dalje prisutni. Zbog pada popularnosti Vučić uporno odbija da raspiše izbore, iako je tokom prethodne decenije to činio gotovo redovno – skoro svake dve godine. „Konraofanziva“ režima je, uz represiju, orijentisana na populističke mere: obećanje povećanja penzija (i plata), organizovanje vojne parade, organizovanje „antiblokaderskih“ marševa za režim koji okupljaju određeni broj pristalica SNS.
Reakcije Evropske unije: između ignorisanja i politike „smirivanja“ (apeasment) – taktika nuđenja šargarepe koja nije dala rezultate
Okupirana drugim važnim pitanjima, EU je krizu u Srbiji dočekala nespremna. Politika podrške Vučićevoj „stabilokratiji“ dostigla je možda vrhunac u oktobru 2024. godine (tik uoči krize) – prilikom posete predsednice EK Ursule fon der Lajen. Ona je u Beogradu između ostalog izjavila da je „Srbija jedna od najnaprednijih zemalja u procesu pristupanja“ i da „Vučićeva dela slede njegove reči“. Sličan rečnik se ponavlja iz godine u godinu od strane od strane predsednice EK prilikom poseta Beogradu i pored činjenice da godišnji izveštaji Evropske komisije još od 2018. godine redovno konstutuju stagnaciju reformi u Srbii. Osiim toga, zbog odbijanja Beograda da uvede sankcije Rusiji, odnosno zbog neusklađenosti njene spoljne politike sa EU, pregovori o pristupanju sa Srbijom se nisu pomerili od 2021. godine kada je otvoren klaster 4. I pored stava Evropske komisije (koji se ponavlja od 2022) da je Srbija ispunila tehničke uslove za otvaranje klastera 4, u Savetu EU nije postignuta saglasnost država članica za ovaj korak.
Posmatrano iz šireg ugla politike proširenja EU prema Zapadnom Balkanu (ZB), do krize u Srbiji je došlo u periodu kada je otpočela realizacija tzv. Plana rasta za ZB i posebnih Reformskih agendi za svaku od zemalja (2024-2027) čiji je cilj bio komplementarni podsticaj rastu i reformama zemalja ZB – paralelno sa revitalizacijom politike proširenja nakon početaka rata u Ukrajini. Nakon što su Ukrajina i Moldavija prihvaćene kao zvanični kandidati za članstvo u EU (2022) i pošto su otpočeli pregovori sa tim zemljama (2024) EU je smatrala nužnim da paralelno ubrza pregovore i sa zemljama Zapadnog Balkana od kojih neke „pregovaraju“ o članstvu već više od decenije (Crna Gora i Srbija). Tokom proteklih godina došlo je do ubrzanja pregovora sa Crnom Gorom i Albanijom, tako da je komesarka za proširenje M. Kos najavila mogućnost njihovog ulaska u EU čak i pre 2030 godine. Albanija je nakon samo tri godine otvorila više poglavlja nego Srbija tokom 12 godina pregovora.
U pokušaju da se stanje sa EU deblokira, Vlada Srbije je u novembru 2024. godine uputila „non-paper“ Evropskoj komisiji u kome je obećala da će preduzeti niz mera, kako sa ciljem otvaranja klastera 3 (tj. deblokiranja pristupnih pregovora) tako i imajući u vidu obeveze iz Reformske agende. Ova obećanja se odnose na pitanja medijskih zakona kao i odnosa prema medijima (izbor REM-a[1]), ispunjenje preporuka ODHIR-a o izbornim uslovima (u prvom redu revizija izbornih lista koje su jedan od izora zloupotreba), pitanje usklađivanja spoljne politike (u načelu) i viznog režima Srbije, jačanje energetske autonomije od Rusije (inerkonketori sa Bugarskom i Rumunijom), kako i konstruktivnosti u dijalogu Beograd-Priština. Srbija je posebno najavila da će sve propise relevantne za uključivanje u EU (uključujući posebno propise koji se odnose na ključna poglavlja 23. i 24. – pravosuđe i unutrašnji poslovi) u potpuno uskladiti sa tekovinama EU (EU aquis) do kraja 2026. godine. Ovo poslednje obećanje deluje posebno nerealno, imajući u vidu da se radi o stotinama propisa i politika. Neki od njih nisu realizovani već deceniju. Prethodno su rokovi za reforme ovih oblasti bile oročeni za kraj 2027 ili još kasnije.
Iako se pojavio u momentu esklacaije političke krize, ovaj non-paper Srbije je uz Reformsku agendu ostao osnov diskusija između vlasti Srbije i Evropske komisije sve do danas, iako su se u međuvremenu oklonosti na terenu jako promenile.
Nakon formiranja nove Evropske komisije (Von der Lajen II) visoki evropski zvaničnici su u provoj polovini 2025. godine nastavili kontakte sa A. Vučićem i sa novom srpskom vladom. U suštini nije bilo drastične promene narativa (sastanak Vučić-Košta/VD Lajen u martu 2025) koji se zasniva na podršci u načelu EU evropskoj perspektivi Srbije i podsticanju za ubrzanje reformi. Beogradu su posetili u prvoj polovini 2025. godine: komesarka za proširenje M. Kos (u aprilu), predsednik Evropskog saveta Košte (maj) i visoka predstavnica za spoljnu politiku K. Kalas (maj 2025). Dok je komesarka Kos pokazala nešto veće razumevanja za zahteve studenata u protestima („zahtevi Evropske komisije i studenata oko glavnih vrednosti EU su podudarni“), tokom posete predsednika ES Košte nastavljen je je narativ o saradnji i podršci EU Srbiji – i to dan nakon što se Vučić vratio sa vojne parade u Moskvi.
Evropska komisija je takođe nastavila do leta 2025. godine da vodi diskusiju sa srpskim vlastima na uslovno rečeno, tehničko-političkom nivou (generalni direktor za proširenje), iako se situacija u zemlji drastično pogoršala i sve manje je ličila na stanje koje bi se moglo očekivati u demokratskoj zemlji. Osim slika nasilja, vlasti su pribegle i brojnim hapšenjima studenata i aktivista (ukupno oko 1000 lica je bilo uhapšeno na kraće ili duže vreme tokom letnjih meseci 2025) od kojih bi se neki mogli smatrati pravim političkim zatvorenicima, optuženim za delikt mišljenja.
EU i pitanje alternativne politike prema Srbiji
Osnovni pristup EU i država članica prema Srbiji prvenstveno polazi od pitanja geostrateške situacije u Evropi i na Balkanu kao i bilateralnih interesa pojedinih država za saradnju sa Srbijom, a tek zatim dolaze teme reformi u Srbiji u kontektu procesa pristupanja Uniji, kao i stanja zemlje uzrokovanog političkom krizom. Ovaj pristup vodi računa da Srbija kao zemlja koja nije članica NATO i koja ima važan položaj u centru Balkana, ostane kako-tako na putu pristupanja EU, bez obzira na konstantne oscilacije njene spoljne politike u različitima pravcima (Vašington, Moskva, Peking i dr).
Određeni broj članica EU, predvođenih Austrijom i Slovenijom (uz Hrvatsku, Češku, Grčku, Italiju, Slovačku), formirale su 2023. godine i ad hoc grupu „Prijatelja Zapadnog Balkana“ čiji je osnovni cilja da region ne bude „zaboravljen“ u novim okolnostiima kada je tema proširenja EU u prvom redu povezana sa pitanjem položaja i perspektiva Ukrajine. Ova grupa zemalja deluje i prema Srbiji, iako bez većih rezultata.
Odnosi država članica EU prema Srbiji
Država članice EU imaju različit odnos prema pitanju odnosa sa Srbijom predvođenom Aleksandrom Vučićem, shodno njihovim interesima, tradiciji i sl. One se mogu podeliti u nekoliko grupa. Među većim zemljama EU, Francusku i Italiju bismo mogli svrstati u grupu blagonaklonih i opreznih zemalja koje iz različitih razloga imaju pozivivan ili neutralan odnos prema režimu A. Vučića.
Kada je u pitanju Francuska, Vučić je nastojao da prema francuskom predsedniku Makronu izgradi poseban odnos, koji bi u nekoj meri zamenio podršku koju je nekada imao od nemačke kancelarke Merkel, koji je prestao kada je ona napustila svoju državnu funkciju. U tom smislu, Vučić je preduzeo niz akcija kako bi putem velikih ekonomskih poslova učvrstio saradnju sa Francuskom (kupovina vojnih aviona Rafal, projekat izgradnje metroa u Beogradu, prodaja aerodroma Beograd francuskoj kompaniji i dr). Makron je organizovao neformalni ručak u Jelisejskoj palat za Vučića usred protesta u Beogradu (avgust 2025), što je ovaj iskoristio u svojoj propagandi kao dokaz da i dalje ima dobre kontakte na visokom nivou sa državnicima u EU.
Italija je svoju relativnu benevolentnost prema Vučiću pokazala kratkom posetom Đorđe Meloni Beogradu u avgustu 2025. Italija saradnju sa Srbijom u prvom redu posmatra kao potvrdu svog interesa za privredno i drugo prisustvo na Zapadnom Balkanu, što je element njenog interesa za održanje stabilnosti u susedstvu.
Za razliku od prethodne dve zemlje, Nemačka pokazuje veći otklon od Vučićevog režima, posebno nakon izbora za kancelara Fridriha Merca. Ovo se odražava zvaničnim izjavama u ime nemačke vlade, u kojima se insistira na pravu na proteste i potrebi poštovanja ljudskih prava u Srbiji, ali i u brojnim medijskim tekstovima u kojima se kritikuje stanje u Srbiji.
Kada su u pitanju susedne zemlje, najveću podršku srpski režim dobija od Mađarske, V. Orbana, što je povezano i sa ekonomkim javnim i privatnim interesima Orbanovog režima u Srbiji. Za razliku od Mađarske, Srbija nije uspela da obezbedi jaču podršku od neke druge susedne ili geografski bliske zemlje (Rumunija, Grčka, Bugarska). Sa Hrvatskom su odnosi već godinama hladni i zategnuti bez znakova otopljavanja. U poslednje vreme, Vučić je pokazao nezadovoljstvo i prema Sloveniji, koju je optužio da stvara „osovinu“ protiv Srbije sa Hrvatskom (povodom sporazuma dve zemlje o vojno-tehničkoj saradnji) što je verovatno i posledica otvorenijeg negativnog odnosa slovenačkih vlasti prema načinu na koji Vučić vlada u Srbiji.
Kada su u pitanju odnosi Srbije sa članicama EU koje su udaljenije (Skandinavske zemlje, Baltičke zemlje, Beneluks, Pirinejsko poluostrvo), uz određeni izuzetak Poljske, politika srpskih vlasti prema Rusiji, kao i unutrašnja represija utiču u načelu na povećanu kritičnost i rezervisanost prema beogradskom režimu. U tom pogledu najglasnija je Švedska.
EU – kako i šta dalje u odnosima sa Srbijom? Između politika štapa i šargarepe
Sredinom septembra 2025. godine ruska Spoljna obaveštajna služba objavila je na svom sajtu informaciju da Evropska unija finansira obojenu revoluciju u Srbiji sa ciljem promene vlasti, kao i da se za 1.11.2025. godine – na godišnjicu nesreće u Novom Sadu – priprema srpski „Maidan“. Ova objava je u skladu sa dosadašnjim ocenama predsednika A. Vučića o protestima (iako on nikada ne identifikuje poimence „strane sile“ koje podržavaju obojenu revoluciju) i pokazuje stepen podrške Kremlja vlastima u Beogradu. To se prethodno pokazzalo i na temu negiranja upotrebe zvučnog topa protiv demonstranta u „analizi“ koju je dala ruska FSB. Srpski tabloidi pod kontrolom vlasti su kao udarnu vest preuzeli ruske informacije. S druge strane u Briselu, portparol Evropske komisije u svom komentaru zadovoljio da, uz formalni demanti o pomoći demonstrantima u Beogradu ili postojanju „obojene revolucije“, po ko zna koji put pozove srpsku vlast da se uzdrži od širenja „ruskog narativa“.
Početkom septembra u Evropskom parlamentu je održana plenarna sednica na kojoj se razgovaralo o stanju u Srbiji. Uz brojne kritike članova EP, grupacija Evropske narodne stranke (EPP) u kojoj je pridružen član i SNS istog dana je najavila preispitivanje statusa srpske vladajuće stranke u EPP. Tokom debate u EP, komesarka Marta Kos je pozvala na „poštovanje slobode slobodnog okupljanja građana, medija i akademskih sloboda“ i pozvala na poštovanje nezavisnosti pravosuđa – što su sve obaveze koje proizilaze iz pristupnih pregovora Srbije sa EU. Iako nešto oštriji i kritičniji po tomu, govor M. Kos o Srbiji u EP nije sadržao praktično nikakve nove elemente koji bi mogli svedočiti o mogućoj promeni politike Evropske komisije (EK) prema Srbiji. Ponovljen je zahtev zasnovan na Reformskoj agendi o obavezi izbora novog REM-a (Regulatornog tela za elektornske medije), kao Zakona o reviziji biračkih spiskova (o čemu se stara ODHIR).
U međuvremenu, u raznim javnim izjavama ili porukama zvaničnicima EU (pismo A. Vučića predsednici EK) srpski zvanični predstavnici su potvrdili „posvećenost evropskom putu“ i spremnost na dijalog.
Predstavnici nekih stranaka u EP, poput liberala i zelenih, predložili su neke oštrije mere: da EP uputi misiju za utvrđivanje činjenica u Srbiju, da se razmotri uvođenje personalnih sanakcija prema osobama odgovornim za policijsko nasilje odnosno krešenje ljudskih prava, kao i da se razmotri ograničeniji pristup Srbije fondovima EU.
U narednom periodu, odnos Evropske komisije, kao i EU u celini, u prvom redu će zavisiti od ponašanja vlasti i stanja u samoj Srbiji. U kontekstu nastavka krize, ali bez dalje eskalacije nasilja, najverovatnija opcija će biti da Evropska komisija (uz nešto kritičnije tonove na temu reformi) nastavi dosadašnju politiku:
- uslovaljavanje korišćenja fondova iz Reformske agnede primenom reformsih mera u oblastima medija i izbornog zakonodavstva;
- faktičko odlaganje pristupa fondovima EU (Plan rasta) zbog sporosti u ispunjenju uslova od strane Srbije,
- zahtevi za dalje reforme u oblastima pravosuđa i unutrašnjih poslova i
- pritisak na usklađivanje Srbije sa spoljnom politikom (sankcije prema Rusiji) i nastavka de facto blokade pistupnog procesa.
Osim pomenutog, može se očekivati da će Evropska komisija će narednom godišnjem izveštaju o Srbiji (oktobar ili novembar 2025) verovatno pooštriti retoriku prema Srbiji uz ponavlajanje zahteva oko reformi. Istovremeno, EK će nastaviti da formalno predlaže otvaranje klastera 3 u pregovorima Srbija – EU uz uslove ispunjenja svih obaveza na koje se Srbija obavezala u gore pomenutom non-paperu iz novembra 2024. godine.
S druge strane, verovatno je da ovakav odnos neće bitnije uticati na stavove ili ponašanje srpskih vlasti u zemlji, orjentisanih prvenstveno na kontrolu unutrašnje situacije i borbu protiv studentske pobune („obojene revolucije“ kako to Vučić naziva) po svaku cenu. Istovremeno, ovi stavovi EK bi mogli dodatno doprineti slabljenju popularnosti EU u javnosti, a posebno među mladima koja je i sada niska.
Alternativa prethodno opisanoj politici održavanja dijaloga sa vlastima u Beogradu u vidu uslovnog pružanja „šargarepe“ (na papiru) bila bi jasnija upotreba „štapa“, tj oštrijih negativnih mera od strane EU. Ovo bi podrazumevalo najavu mogućnosti primene personalnih mera prema predstavnicima režima (naročito u slučaju kršenja ljudskih prava i dalje represije prema demonstrantima). Ove mere EU bi mogle obuhvatiti i smanjenje nivoa političkih kontakata Brisela sa Beogradom, kao i mere (sankcije) u pogledu kretanja pojedinaca (vizna politika), blokade računa u zemljama EU za odgovorne za represiju (policija i druge državne službe) i sl.
Generalno posmatrano teško je očekivati da bi u kraćem periodu moglo doći do smirivanja stanja političke krize u Srbiji. U naboljem slučaju, delovanje EU bi moglo pomoći u posredovanju radi postizanja nešto normalnije situacije i medijacije u dijalogu suprostavljenih strana (koji trenutno izgleda nemoguć) sa ciljem organizovanja opštih i poštenih izbora, što je trenutno i dalje glavni zahtev studenata i demokratske javnosti. Dinamika krize u Srbiji međutim, na žalost ne ukazuje da bi u dogeldno vreme moglo doći do mirnog i konsensualnog razrešenja sadašnjeg stanja.
[1] REM – Regulatorno telo za audovizuelne medije koje nadzire rad i poštovanje zakona i propisa TV stanica koje u praksi imaju ključni uticaj na gledanja javnosti.
Analizu pripremio Forum za evropski Balkan