Srbija u još jednom izbornom ciklusu

Foto: Kompasportal.rs

Jedva nešto više od godinu i po dana nakon prethodnih predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora, održanih 3. aprila 2022. godine, srpske vlasti su raspisale vanredne parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore, koji će se održati 17.12.2023. godine. Iako vlast formalno posmatrano ima sasvim stabilnu većinu u skupštini, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je objasnio da se radi o odgovoru na zahtev opozicije. Ovo će biti čak šesti izbori za srpski parlament od 2012. godine. Od tada su samo u jednom slučaju (2020 god.) parlamentarni izbori održani u redovnom roku – ali i tada u posebnim, neredovnim uslovima imajući u vidu da je izbore iz 2020. godine najveći deo opozicije bojkotovao.

Neočekivano očekivana odluka o izborima

Praksa organizovanja vanrednih izbora praktično postala jedan od redovnih elemenata populističke vladavine Aleksandra Vučića (čiji režim je već nekoliko godina od strane NVO Freedom House okarakterisan kao „hibridni“ sistem „delimično slobodne“ zemlje). Ipak, raspisivanje izbora za decembar ove godine bilo je donekle neočekivano. Naime, izbori su najavljeni u okolnostima relativno nepovoljne ekonomske situacije u zemlji (Srbija je, između ostalog u 2023. godini bila među evropskim zemljama sa najvišom inflacijom – oko 13% na godišnjem nivou, dok je rast cena hrane sredinom 2023. godine dostigao 23%) i nakon serije za vlast nepopularnih događaja, poput masovnih demonstracija u Beogradu tokom leta pod sloganom „Srbija protiv nasilja“ (kao reakcija na dva masovna ubistva koja su se desila u maju ove godine) kao i nasilnog sukoba na Kosovu u mestu Banjska (septembar 2023) između kosovske policije i srpske naoružane grupe, u kojoj je poginulo četvoro ljudi. Pored toga, nekoliko većih političkih akcija koje su vlasti organizovale ili najavile sredinom 2023. godine (Vučićeva najava stvaranja tzv. „Naprednog pokreta za državu“, neuspeli „kontramiting“ u Beogradu) pokazale su da je podrška režimu postala upitna, a da su razni oblici difuznog društvenog nezadovoljstva i organizovanog političkog otpora porasli.

Imajući u vidu da bi u junu 2024. godine trebalo i inače da se održe redovni lokalni izbori, uz koje su mnogi posmatrači očekivali da će biti spojeni i vanredni parlamentarni izbori, Vučićeva odluka da taj rok bude skraćen na decembar 2023.[1] verovatno je posledica nekoliko razloga. U prvom redu, radi se o proceni vlasti da bi odlaganje parlamentarnih izbora za naredno leto moglo da dovede do dodatne erozije podrške vladajućoj stranci, imajući u vidu, s jedne strane moguća nepovoljna zbivanja tokom zime na planu ekonomije (posebno planirani porast cena energenata kao i dalji rast inflacije), kao i, s druge strane, evoluciju pregovora u okviru tzv. „dijaloga“ Beograd i Priština koji je doveden do tačke kada srpske vlasti verovatno neće moći još duže da odugovlače sa primenom, u srpskoj javnosti izrazito nepopulanog „francusko-nemačkog“ plana o „daljoj normalizaciji“ odnosa Srbije i Kosova[2]. Novi vanredni izbori predstavljaju način da se dobije na vremenu (odlaganje „dijaloga“ Beograd-Priština u periodu izborne kampanje, a onda i dužeg perioda do konstituisanje novog parlamenta i nove vlade) ali i da srpska vlast, u cilju prihvatanje francusko-nemačkog plana obezbedi dodatnu „legitimizaciju“.

Osim ovoga, kratak rok za izbornu kampanju favorizuje vladajuću partijsku izbornu mašineriju, već dobro uigranu i snažno organizovanu, spremnu za kratku i efikasnu kampanju, nasuprot uvek rascepkanoj opoziciji kojoj je nešto više od mesec dana jedva dovoljno da uspostavi minimum političke i tehničke koordinacije između usitnjenih stranaka.  

Vlast i opozicija

Često se kaže da je srpski predsednik praktično u neprestanoj političkoj kampanji, što je Vučić pokazao i tokom nedelja koje su prethodile raspisivanju izbora. Iako je posle više od 5 godina najzad ispunio ustavnu obavezu da kao predsednik države ne može da bude i vođa vladajuće stranke (mesto predsednika SNS je preuzeo sadašnji ministar odbrane Vučević) Vučić je svestan da je njegova lična popularnost u stanovništvu mnogo viša nego rejting SNS-a pa nastoji da izbore pretvori u jednu vrstu referenduma oko svoje ličnosti. Izuzimajući neophodno učešće na međunarodnim skupovima (od kojih je u propagandne svrhe bio posebno iskorišćen boravak na samitu „Pojas i put“ u Pekingu) srpski predsednik u proseku bar jednom u dva do tri dana gostuje u ekskluzivnim emisijama na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, gde, kao jedini sagovornik, neumorno objašnjavao dosadašnje uspehe vlasti i najavljuje nove izuzetne rezultate – posebno poboljšanje standarda i rast plata i penzija. Prema podacima NVO „Crta“, iz juna 2023. godine, Vučić je imao 300 direktnih obraćanja putem televizija sa nacionalnom frekvenijom tokom prethodnih 365 dana.

Srpska vlast takodje ponavlja redovnu praksu uoči svakih izbora, delenja „iz helikoptera“ određenih finansijskih sredstava namenjenih pojedinim kategorijama stanovništva. Tako će svi srpski penzioneri uz porast penzija od 5% dobiti krajem novembra i jednokratan „dodatak“ uz penzije u visini od 20.000 din (oko 170 evra), a slične beneficije iz nacionalnog budžeta u poslednje vreme srpski predsednik je „obezbedio“ za majke sa maloletnom decom, za korisnike socijalne pomoći, negovateljice i studente. Standardna kampanja vladajućeg SNS-a obuhvata i masovnu mobilizaciju tzv. ‘kapilarnih glasova[3] ‘ među biračima, kao i agresivnu negativnu kampanju klevetanja predstavnika opozicije, u šta su uključeni svi elektronski i pisani mediji bliski vlastima (posebno televizije sa nacionalnom frekvencijom – Pink i Heppy, sa određenim izuzetkom umerenije glavne državne TV RTS).    

Srpski predsednik Aleksandar Vučić, photo: Zorana Jevtic/Reuters

Srpska politička scena se strukturisala u okolnostima dugogodišnje dominacije vladajuće SNS, koja predstavlja neku vrstu „kišobran stranke“ (catch all) u ideološkom smislu (istovremeno proevropska i antizapadna opcija, jak nacionalizam uz elemente tolerancije prema manjinskim grupama i sl). SNS je nakon decenijske vladavine postala u prvom redu konglomerat različitih interesnih grupa koji su se razvile i okupile oko autoritarne ličnosti srpskog predsednika. Ova stranka, uz koalicionog partnera SPS, zauzima fomalno centralni prostor na srpskoj političkoj sceni.

Ko čini opoziciju?

Glavna opoziciona grupacija okupljena je na poroevropskoj i liberalnoj platformi pod nazivom „Srbija protiv nasilja“. Radi se o desetak stranaka proevropske orijentacije među kojima dominira stranka nekadašnjeg beogradskog gradonačelnika Dragana Đilasa („Stranka slobode i pravde“) koje su u periodu maj-novembar 2023. godine predvodile istoimene višemesečne proteste u Beogradu i drugim mestima Srbije. U koaliciji su i Demokratska stranka (Zoran Lutovac), nekoliko levih – ekoloških pokreta („Zeleno levi front“, Ekološki ustanak i dr) kao i centrističke stranke Miroslava Aleksića (Narodni pokret) i bivšeg protivkandidata na predsedničkim izborima Zdravka Ponoša (Srbija centar). Koaliciju predvode Đilasova saradnica Marinika Tepić, mladi i harizmatični vođa Narodnog pokreta Miroslav Aleksić i Radomir Lazović iz Zeleno – levog fronta. Ova koaliciona grupacija je ušla u kampanju bez posebnog zajedničkog političkog dokumenta koji bi precizirano njene izborne ciljeve. Neke od njenih članica prethodno su već objavile sopstvene platforme za izbore, koje obuhvataju poznate opozicione stavove usmerene na kritiku vladajućeg režima, najavu oštre borbe protiv kriminala i korupcije, preorijentaciju spoljne politike od „balansiranja“ između zapada i Rusije na više proevropsku orijentaciju, kao i niza socijalnih mera namenjenih penzionerima i siromašnijim slojevima društva, tradicionalno orijentisanih na većinsku podršku SNS-u. 

Opozicija na desnici – eventuelna Vučićeva rezerva

Za razliku od proevropske grupacije koja je uspela da odgovori očekivanjima svojih potencijalnih birača tako što se nije „raštrkala“ na nekoliko izbornih kolona, nacionalno-patriotske stranke desne orijetnacije nisu uspele da se organizju u jednu koalicionu grupaciju već nastupaju u tri odvojene kolone: Narodna stranka nekadašnjeg ministra spoljnih poslova V. Jeremića, savez „Zavetnici“ i „Dveri“ i najzad „Novi DSS“ koji predvodi M. Jovanović. Razlog ovog razdvajanja (i pored pokušaja dogovora) treba tražiti u mnogo većem uticaju (direktnom ili indirektnom) režimskih struktura na pojedine elemente desne opozicije, od kojih su neke stranke nastale kao posledica uticaja samog režima. Od tri pomenute desne kolone, procenjuje se da je savez „Zavetnici-Dveri“ najskloniji eventualnim uticajima režima. U svojim naporima da obuhvati ili bar da kontroliše što šire biračko telo, SNS nastoji da veštački formira i usitni potencijalnu opoziciju na desnici, koju smatra za eventualnu „rezervu“ u slučaju potrebe za postizbornim koalicijma. U tom smislu indikativno je i da SNS izlazi na beogradske izbore u koaliciji sa nekadašnjom estremističkom desnom strankom haškog osuđenika Vojislava Šešelja (iz koje je potekao i predsednik Vučić).

„Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane!“

Prema do sada ograničeno pouzdanim prognozama objavljenim na osnovu ispitivanja javnog mnjenja, izbori u decembru bi trebalo da potvrde trend iskazan već i na izborima 2022. godine o postepenom smanjenju podrške vladajućem SNS-u – ali ne u meri da bi to suštinski ugrozilo dosadašnju dominantnu poziciju Aleksandra Vučića i njegove stranke.

Već na prethodnim izborima, vladajuća SNS je sa 44,3% glasova osvojila 120 (od 250) mesta u srpskom parlamentu pa je za postizanje apsolutne većine morala da se udruži sa Dačićevim SPS i manjinskim strankama (u prvom redu sa strankom mađarske manjine). Osnovni indikator o uspešnosti SNS na decembarskim izborima biće dostizanje i prelazak psihološke granice od 40% glasova. Prema poslednjim prognozama, SNS koji nastupa pod nazivom „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane!“ mogao bi da osvoji oko 39,2% glasova. Imajući u vidu apsolutnu propagandnu dominaciju vladajuće stranke i njenog lidera (posebno u medijim) uključujući i nemerljivo veće finansijske i partijske resurse angažovane u odnosu na opoziciju (i pod uslovom da ne dođe do nekih novih dramatičnijih društvenih i poltičkih zbivanja do 17.12.2023) moglo bi se očekivati da vladajuća propaganda utiče na još nekoliko procenata neodlučnih ili uzdržanih glasača, kako bi bila prekoračena granica od 40%. To ipak i dalje ne znači da će SNS biti u stanju da sam formira vladajuću većinu u skupštini, odnosno vladu, pošto će verovatno broj njenih osvojenih mandata biti ispod 125.

Koalicioni partner SNS-a  nastupa pod optimističkim sloganom „Ivica Dačić – premijer

SPS kao dosadašnji koalicioni partner SNS-a  nastupa pod optimističkim sloganom „Ivica Dačić – premijer“. Ovo više pokazuje ambicije sadašnjeg ministra spoljnih poslova Dačića čija stranka bi, prema prognozama, od dvocifarskog rezultata prošle godine (oko 12% osvojenih glasova) trebalo da  osvoji nešto oko 8%. Dačić je do sada bio Vučićev stalni partner. Ipak uvek postoji jedna doza neizvesnosti – iako minimalna- oko orijentacije SPS u slučaju nekog većeg izbornog pomeranja u korist opozicije.

Ključno pitanje decembarskih izbora biće dometi koalicije „Srbija protiv nasilja“. Stranke ove koalicije (i njihovi predsednički kandidati) proevropskih, centrističkih i zelenih orijentacije na izborima 2022. godine su  zajedno osvojile između 19% i 22% glasova. Ovaj put njihov zajednički sinergijski domet (jedna proevropska kolona) bi trebalo da možda dostigne ili pređe 25%. Osvajanje četvrtine ili više glasova, uz odgovarajući pad učešća SNS-a, značio bi pomeranje u srpskom biračkom telu odnosno kraj desetogodišnje skoro apsolutne dominacije vladajuće stranke.

U Beogradu moguć uspeh opozicije

 Za razliku od parlamentarnih izbora na kojima se ne očekuje veći obrt u dosadašnjem odnosu snaga, ishod izbora za grad Beograd je mnogo neizvesniji. Prognoze ukazuju da u glavnom gradu opozicija u celini (ona proevropska plus stranke patriotske desnice) vodi sa desetak procentnih poena u odnosu na vlast. Ovo bi značilo da opozicija ima realnu šansu da osvoji većinu mesta gradskih odbornika, pa time i da izabere gradonačelnika i gradsku vladu. Eventualni uspeh opozicije u Beogradu (gde bi postizborna koalicija antirežimskih proevropski i patriotskih partija u načelu mogla biti mnogo lakša jer ne postoje „velike nacionalne teme“ koje razdvajaju, poput odnosa prema pregovorima oko Kosova i sl) uz pobede na još nekim mestima na lokalnom nivou, značio bi značajan psihološki prelom na političkoj sceni.

Zaključak

       

Stepen nezadovoljstva stanjem u zemlji i rezultatima decenijske vladavine Aleksandra Vučića u srpskom društvu je raširen i to predstavlja osnovni razlog za neizvesnost u očekivanjima rezultata decembarskih izbora. Prema nekim ispitivanjima javnog mnjenja, skoro dve trećine anketiranih smatra da živi gore ili isto nego pre deset godina u odnosu na trećinu koja misli da živi bolje. Ipak, ovo nezadovoljstvo je i dalje više difuzno i nije u dovoljnoj meri artikulisano ni koncentrisano u okviru jake političke opozicije.  

I pored brojnih afera koje ukazuju na kriminogene ili korupcionaške veze delova vladajućeg režima, višemesečnih uličnih protesta, štrajkova i ekonomskih teškoća (inflacija), ozbiljnog neuspeha „kosovske politike“ (ilustrovane i slučajem „Banjska“ i iseljavanjem Srba sa Kosova) i određenih međunarodnih kritika (koje su, pored ostalog, za posledicu imale ostavku Vučićevog bliskog saradnika i Aleksandra Vulina, šefa službe državne bezbednosti – BIA, koji je pod udarom sankcija američkog ministarstva finansija) za sada još ne izgleda da je vladavina šefa srpske države i njegove stranke SNS neposredno ugrožena. Čvrsta kontrola nad medijima, agresivna kampanja, sposobnost da skrene pažnju javnosti sa problematičnih tema i nametne narative koji odgovaraju vlastima, određeni pozitivni rezultati na planu ekonomije (stabilna finansijska situacija i visoka strana ulaganja, investicije u infrastrukture) kao i nesmetan nastavak spoljne politike „osciliranja“ između zapada, Rusije i Kine predstavljaju elemente na kojima (uz negativnu kampanju protiv opozicionih lidera) Aleksandar Vučić zasniva svoju izbornu strategiju.

Iako je manje frangmentisana nego prilikom prethodnog izbornog ciklusa, slabost proevropske opozicije i dalje proizilazi iz nedostatka ozbiljnih resursa i slabe političke infrastrukture (na nivou lokalne vlasti, opozicija ne kontroliše skoro nijednu od 145 srpskih opština). Slabost opozicione kampanje proizilazi i iz nedovoljno artikulisanih pozitivnih poruka (nedovoljni, nejasni ili kontradiktorni predlozi u slučaju dolaska na vlast) kao i odsustva pravog političkog liderstva među brojnim novijim i mlađim licima čije vreme verovatno tek dolazi. Cela opozicija i njena kampanja se pominju marginalno ili samo kroz negativne ocene u glavnim medijima. I pored navedenog, decembarski izbori po prvi put nakon dužeg vremena unose određenu dozu neizvesnosti na srpsku političku scenu i mogu da donesu određene promene u dosadašnjem odnosu političkih snaga u Srbiji. 


[1] Izbori za 17.12. su, pored republičkih i pokrajinskih, raspisani prevremeno u Beogradu (za gradonačelnika) i u još 65 lokalnih gradova i opština, dok će u preostalih stotinjak mesta, lokalni izbori biti održani u redovnom roku u junu 2024. godine.  

[2] Plan, sa kojim se Vučić delimično saglasio (iako ga nije potpisao) predviđa, izbežu ostalog da se Srbija neće protiviti ulasku Kosova u međunarodne organizacije, kao i da će prihvatiti sve državne i administrativne simbole Kosova (ukljčujući i lična i saobraćajna dokumenta, ambleme, zastavu i td). [3] Svaki član stranke, posebno oni rukovodeći, u obavezi su da na razne načine (veze, pritisci, obećanja) obezbede određenu kvotu glasača za izbore.
[3] Svaki član stranke, posebno oni rukovodeći, u obavezi su da na razne načine (veze, pritisci, obećanja) obezbede određenu kvotu glasača za izbore.

Autor: Forum za Evropski Balkan

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-mail pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *