Prvog novembra 2024. godine iznenada se srušila betonska nadstrešnica iznad ulaza u Železničku stanicu u Novom Sadu, kojom prilikom je smrtno stradalo 15 osoba, dok su još dve teško povređene. Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić odmah najavio istragu i sankcionisanje odgovornih, odugovlačenje u reakcijama vlasti tokom prvih nedelja nakon nesreće, kao i sumnje o povezanosti rekonstruisane stanice (koju su zvaničnici već dva puta svečano otvarali) sa koruptivnim aktivnostima od strane predstavnika vlasti, izazvali su ogorčenje javnosti i seriju protesta u različitim vidovima, koji nisu prestali ni do kraja februara 2025. godine.
Već 6. novembra 2024. godine u Novom Sadu je održan najveći protesni skup na otvorenom do tada u tom gradu, na kome se okupilo preko 20 hljada učesnika. Tokom novembra i početkom decembra protesti su se postepeno priširili, posebno i kao reakcija na pokušaje vlasti da ih ograniči i suzbiju selektivnim hapšenjima antivladinih aktivista i protivakcijama članova vladajuće stranke SNS.
Na pokušaj opozicije u Narodnoj skuštini RS (NS) krajem novembra 2024. da se pokrene postupak smene predsednika vlade, vlasti su odgovorile opstruisanjem procedure rada u NS i praktičnim odlaganjem zakazivanja novih plenarnih sednica parlamenta. Istovremeno je, tokom samo jednog dana, ekspresno i bez prisustva opozicije ili debate, Narodna skupština usvojila vladin predlog budžeta za 2025. godinu i paket od oko 50 različitih zakona.
Do naglog širenja protesta došlo je krajem novembra – nakon masovnijeg uključivanja mladih, u prvom redu studentske populacije. Tokom decembra, studenti su u znak protesta blokirali praktično sve državne fakultete – preko 60. Za razliku od ranijih protesta koji su uglavnom imali oblik „šetnji“ kroz grad, ovaj put su protesti imali različite vidove, poput blokade fakulteta i rektorata, prekida saobraćaja na raskrsnicama na 15 minuta, blokade pojedinih institucija od strane opozicije ili studenata (tužilaštvo, gradska skupština i sl), protesta ispred TV Srbije, ustavnog suda i dr.
Do prvog od niza kulminacije protesta došlo je 22. decembra 2024. kada se na Beogradskom trgu Slavija i okolini trga slilo preko 100.000 ljudi. Bio je to, prema procenama poznavalaca, najveći protestni skup u Beogradu još od 5.oktobra 2000. godine, dana kada je srušena vlast Slobodana Miloševića. Umesto novogodišnje proslave, na Studentskom trgu u Beogradu u ponoć 31. decembra 2024. godine okupilo se oko 20.000 studenata i građana koji su petnestominutnim ćutanjem obeležili dolazak Nove godine. Studenti koji su tokom praznika otišli kućama, „razbudili“ su i stanje u provinciji, pa su se relativno veliki protesti po prvi put održali i u manjim mestima Srbije, poput Požarevca, Aleksandrovca, Aleksinca, Brusa, Bogatića i dr.
Odgovor Aleksandra Vučića i vlasti, kao i u slučajevima ranijih protesta sastojao se u kombinaciji odugovlačenja – u očekivanju da će protesti postepeno izgubiti na energiji (posebno u kontekstu praznika s kraja godine), delimičnog izlaženja u susret zahtevima (objavljivanje građevinske dokumentacije o rekonstrukciji stanice, ostavke nekih funkcionera i podizanja optužnice i hapšenja odgovornih zbog nesreće, oslobođanje većine uhapšenih tokom protesta), obećanja različitih beneficija mladim učesnicima protesta ili šire stanovništvu (ponuda za povoljnije krediti za mlade za kupovinu stanova, isplate uvećanih penzija pre uobičajenog roka, najava/obećanje borbe protiv korupcije), skretanje pažnje na druge „urgentne“ teme, ali i direktnih pokušaja komprimitacije studentskih protesta ili pojedinih učesnika (npr. „teorija“ o obojenoj revoluciji kao i da su protesti pomagani od strane stranih tajnih službi posebno iz Hrvatske i sl).
Tužilaštvo u Novom Sadu je pred sam kraj prošle godine (30.12) podiglo optužnicu prema 13 osoba, među kojima su bivši ministar saobraćaja Goran Vesić, njegova pomoćnica A. Dimoska, direktorka železničke firme „Infrastruktura“ Jelena Tankosić (koja je inače bila ministar u jednoj od prethodnih Vučićevih vlada), njen prethodnik N. Šurlan i drugi, uglavnom lica optužena po objektivnoj odgovornosti. Iz objavljene dokumentacije je poznato da je glavni izvođač celog projekta izgradnje brze pruge Novi Sad – Subotica (u čijem sklopu je bila i rekonstrukcija stanice u N. Sadu) bila vodeća kineska firma „China Civil Engeneering CC“, ali da su podizvođači za rekonstrukciju stance bile malo poznate domaća preduzeća „Starting“, kao i „Deko team“ i Bob DOO“, od kojih za sada niko nije uhapšen ili optužen. Međutim, mnogo su manje poznate i jasne finansijske veze i optužbe o korupciji, koje proističu iz informacija o navodnom enormnom povećanju cene rekonstrukcije zgrede železničke stanice u Novom Sadu koja je od početnih 3 miliona evra tokom radova narasla na 16 miliona evra, na njihovom kraju.
Širenje protesta tokom januara i februara 2025. godine i pad vlade Miloša Vučevića
Od decembra 2024. godine studentske blokade državnih fakulteta su postale glavni oblik i „motor“ protesta koji im je davao osnovnu energiju i ritam. Upornost studenata je iznenadila mnoge koji nisu očekivali da će protesti opstati tokom pola meseca zimskih praznika (Nova godina, pravoslavni Božić i „Srpska nova godina“ 14. januara) i hladnih zimskih dana. Studenti, organizovani po fakultetima u demokratske „plenume“ fokusirali su zahteve na samo četiri, kojh su se do sada pridržavali sa impresivnom upornošću.
- objavljivanje svih dokumenata povezanih sa rekonstrukcijom novosadske železničke stanice, što je dovelo do nesreće,
- oslobađanje učesnika protesta – uglavnom studenata – koji su se našli pod represivnim merama režima (hapšenja, krivičnih ili podizanje prekršajnih i drugih tužbi),
- procesuiranje napadača na studente, što se u više slučajeva dešavalao tokom mirnih manifestacija (i što je uglavnom bilo inspirisano ili organizovano od strane okruženja vladajuće SNS),
- povećanje državnih izdavanja (budžeta) za državne fakultete od 20% u odnosu na prethodni period.
Tokom januara protesti su se značajno proširili, osim Beograda i Novog Sada i na preko 200 gradova i mesta u Srbiji, stvarajući neku vrstu predustaničke atmosfere u zemlji. Uz to, na inicijativu studenata, organizovana su i dva mega-protesta – u Novom Sadu (1.2.2025 povodom tri meseca od nesreće), a zatim u Kragujevcu (15.2.2025 – povodom državnog praznika Sretenje) – uz studentske „marševe“ od Beograda do tih gradova i sl – koji su okupili više od sto hiljada građana. Sledeći veliki skup održan je u još jednom univerzitetskom gradu – Nišu (1.3.2025).
Studenti su odbili Vučićev poziv na „dijalog“ istakavši da on po ustavu „nije nadležan“ za pitanja koja su pokrenuli. Vučić je prvo najavio rekonstrukciju vlade za „mesec ili dva“. Međutim, nakon brutalnog prebijanja nekoliko studenata od strane aktivista SNS u Novom Sadu, premijer Miloš Vučević i formalni šef SNS podneo je 28.1.2025. godine ostavku, koja postaje efektivna tek kada je verifikuje NS koja se još nije sastala.
Delovanje vlasti
Bez obzira na prošireno nezadovoljstvo koje je donekle zahvatilo i neke državne institucije za sada je još prerano govoriti o raspadu Vučićeve autokratske vlasti. Najveći potres za sada se sigurno desio sa ostavkom Vučevićeve Vlade, što je vrlo redak događaj u novijoj srpskoj istoriji (vladama je uglavnom skraćivan mandat Vučićevom voljom i zbog njegovih izbornih kalkulacija). I pored ostavke Vlade, NS se do 20.2.2025. nije sastala da konstatuje ostavku Vlade, što je neophodan korak u proceduri njene zamene. Vučić će verovatno nastojati da naredna vlada što više dobije izgled „ekspertske“, a a ne partijske vlade, iako nije izvesno da će mu to i uspeti u uslovima velikog protestnog talasa, raširenih kritika oko korupcije i zahteva za punu odgovornost vlasti.
Aleksandr Vučić je kao neposredne mere i odgovor na proteste organizovao dva „kontramitinga“ na otvorenom u Jagodini i Sremskoj Mitrovici na kojim se okupilo, uz maksimalnu mobilizaciju partijskog aparata i svih resursa najviše do 20.000 osoba. Tokom februara ove godine Vučić je otpočeo i „veliku kampanju“ protiv korupcije tokom koje je tokom februara uhapšeno nekoliko desetina osoba bliskih vladajućoj stranci SNS – uglavnom bivših visokih funkcionera. Vučić se vratio još pre godinu dana najavljenoj ideji stvaranja novog „Pokreta za narod i državu“, čime će nastojati da uravnoteži pad rejtinga vladajuće SNS u javnosti, odnosno da „rebrendira“ politički nastup u kontekstu budućih izbora (redovni predsdnički i parlamentarni izbori su predviđeni za 2027).
Za razliku od prve faze protesta, kada su vlasti SNS pokušale da suzbiju talas nezadovoljstva pretnjama i represivnim akcijama, nakon pada Vučevićeve Vlade, Vučić je odlučio da igra na vreme, izbegavajući svaku ozbiljniju konfrontaciju policije ili svojih aktivista sa učesnicima protesta, koncentrišući se na svoje medijske nastupe (u proseku on nastupa sat do dva, nekoliko puta nedeljno, na različitim TV stanicama).
Prema ispitivanju javnog mnjenja, Vučić i dalje figurira kao najpopularniji pojedinačni političar – mnogo više nego što je popularnost njegove stranke SNS. Režim na pozitivnoj strani svojih aktivnosti ukazuje na relativno dobre prognoze ekonomskog rasta u 2024. odnosno 2025. godini (3,9%, odnosno 4,1%), uz i dalje visok nivo stranih ulaganja i „razvojne projekte“ (Ekspo 2027 i „skok Srbije u budućnost“). Ovome treba dodati i relativno dobre odnose srpskih vlasti sa zapadnim zemljama (SAD, Francuska, Nemačka i dr), kao i uzdržan stav institucija EU (sa izuzetkom Evropskog parlamena) kada je u pitanju kritika srpskih vlasti.
Aktivnosti i mogući ciljevi studenata
Studentski pokret je pokrenuo ogromnu društvenu energiju koja se uglavnom iskazuje u mirnim skupovima, marševima između mesta i šetnjama kroz gradove. Generacija rođena u ovom veku mnogo je iznenadila svojom zrelošću, upornošću, zainteresovanosti za javne teme kao i dobrom organizacijom protesta. Uz studente, pokrenule su se organizovano i neke druge društvene grupe – u prvom redu prosvetni radnici (štrajk), kao i advokati, poljoprivrednici i dr.
Način i delovanje studenata su u mnogim elementima netipični (bez izdvojenih vođa, bez dugoročnijeg javnog plana delovanja, bez širih političkih zahteva osim načelnih kao što je „pravda“, borba protiv korupcije i sl) što je u više navrata vlasti dovodilo u zabunu i navodilo na pogrešne poteze. Za razliku od klasičnih političkih protivnika, u slučaju studentskih protesta Vučić nije uspevao da nađe pravi način da kompromituje studentske proteste u javnosti. Studenti su izbegli da direktno reaguju na Vučićeve pozive za dijalog ili druge ponude (krediti za mlade i sl). Svaki represivni gest vlasti dovodio je do povećanja masovnosti i energije protesta.
Nastojanje da se unutar studentske populacije („plenumi“ na fakultetima kao i zajednički univerzitetski „plenum“) osvari najširi konsensus pokazao je međutim i određene nedostatke studentskog pokreta kada su u pitanju konačni ciljevi protesta koji su se proširili i u najmanjim srpskim mestima i podstakali široke društvene nemire. Osnovna potencijalna slabost protesta (ali što im je istovremeno i specifičnost i snaga) – posmatrano iz političkog ugla – je uporno „ograđivanje“ plenuma od svih etabliranih političkih stranaka, uključujući i opoziciju, kao i od drugih dosadašnju oblika političkog ili društvenog aktivizma u vidu NVO, tradicionalnih partijskih pokreta mladih, pa i poznatijih medijskih lica, poznatih po svom antirežimskom delovanju. Na „plenumima“ su čak marginalizovani i studenti koji su prethodno delovali u opozicionim stranakama ili NVO sektoru, odnosno i svaki istaknutiji student, prepoznat na medijima i sl.
Studenti insistiraju da postojeće „institucije“ (tj. tužilaštvo, policija, sudovi i dr) profunkcionišu po zakonu, što se do sada pokazalo prilično nerealnim, imajući u vidu stepen „zarobljenosti države“ od strane partokratije koja je u Srbiji dostigla razmere kakve nisu viđene u drugim zemljama Zapadnog Balkana.
Studentski pokret nije do sada formulisao nikakav širi program društvenih promena. Stoga ostaje otvoreno pitanje „izlazne strategije“ protesta, koji su s jedne strane podigli celu zemlju na noge, ali s druge strane, nisu još uvek razbili kriminalno-koruptivne i represivne osnove na kojim počiva autokratski „speen-režim“ Aleksandra Vučića. Iako oslabljen višemesečnim „nadmetanjem“ sa studentskim pokretom, režim je i dalje zadržao političku operativnost kao i lojalnost najvećeg dela državnog aparata i drugih faktora važnih za vlast.
Prema poslednjem istraživanju organizacije CRTA (20. februar 2025), studentske proteste podržava 64 odsto građana. Najveći rast podrške u poslednjih mesec dana beleži se među onima koji inače podržavaju partije na vlasti. Svaki peti građanin kojem su bliže partije vlasti podržava proteste, a krajem decembra bilo ih je upola manje. Za 72 odsto građana protesti su posledica državnog nemara i korupcije, a ne pokušaj „obojene revolucije” ili „vojvođanskog separatizma”. Štaviše, korupcija se vidi kao ubedljivo najveći problem u Srbiji.
Stavovi srpske parlamentarne opozicije, društvenih aktivista i javnosti
Nakon novembarskih protesta 2024. godine, koje su prvenstveno pokrenule i delimično vodile stranke opozicije, preuzimanje inicijative od strane studenata koji su insistirali na svom nepartijskom karakteru, dovela je do određene pasivizacije parlamentarnih stranaka. Stranke opozicije koje su (međusobno podeljene) doživele poraz na beogradskim i lokalnim izborima iz juna 2024. godine (deo opozicije je i bojkotovao beogradske izbore) nalaze se pod nekom vrstom „stigme“ koju su u javnosti podsticali režimski mediji, ali i opoziciona javnost koja opoziciji ne zaboravlja ranije neuspehe u borbi protiv režima. Izraz „baviti se politikom“ u Srbiji je postao negativan stav, što pogađa i mlađe političare iz opozicije koji nikada nisu ni bili na vlasti.
Utisak o pasivnosti opozicije posebno se pojačao sa odlaganjem rada NS koja nije držala nijedno plenarno zasedanje još od novembra 2024. godine. Članovi stranaka opozicije i brojni aktivisti učestvuju kao pojedinci u protestima, ali bez partijskih zastava i drugih obeležja. Partijski aktivizam je nešto primetniji u manjim sredinama koje su takođe zahvaćene protestima koji su često organizovani od strane opozicionih grupa.
S druge strane, u perspektivi raspleta krize, očigledna je potreba konkretnije političke artikulacije nagomilane društvene energije. Veći broj opozicionih stranaka, kao i drugih aktivista, poput u javnosti uticajne organizacije „Proglas“ (koja okuplja kritične intelektualce i poznate javne ličnosti), zatražili su formiranje prelazne ili privremene vlade koja bi nakon kraćeg perioda (6 do 12 meseci) mogla da organizuje poštene i pravedne izbore, kakvih u Srbiji nije bilo već oko jedne decenije. Vučić je do sada energično odbacivao ideju formiranja bilo kakve privremene vlade koja bi bila formirana bilo na paritetnoj osnovi (vlast i opozicija), bilo bila „ekspertska“ vlada nepartijskih ličnosti.
Umesto zaključka: Stanje endemske političke krize u Srbiji kao posledica autoritarnog načina vladavine i disfunkcionalnosti političkog sistema
Nova faza protesta u Srbiji predstavlja četvrti u nizu masovnih protesta u Beogradu i drugim gradovima Srbije u toku poslednje godinu i po dana. Svaki veći društveni potres u Srbiji se gotovo neminovno „izlije“ na ulice, što je dobrim delom posledica neodgovarajućeg funkcionisanja političkih i pravosudnih institucija, odnosno nepoverenja dobrog dela javnosti, odnosno dela stanovništva u način na koji državne institucije štite javni interes. Ulogu skupštine, vlade ili tužilaštva preuzeo je predsednik Vučić u formi jedne vrste permanentnog državnog udara, odnosno ignorisanja odredbi ustava o podeli nadležnosti i formalno vrlo ograničenim funkcijama predsednika RS. Vućić se pojavljuje, bilo kao komentartor, bilo kao vrhovna nadležna institucija za sve državne i društvene teme, najavljujući mere, pruzimajući ulogu vlade, pa ponekad i javnog tužilaštva.
Može se prognozirati da će se stanje endemske političke krize u Srbiji, pojačano erupcijama protesta i drugih oblika građanske neposlušnosti i aktivizma nastaviti. U slučaju dalje krize, organizovanje još jednog kruga vanrednih izbora predstavlja uobičajeni način i „adut“ za izlaznu strategiju kojom vladajuća grupa do daljeg uspeva da preusmeravi plimu građanskog nezadovoljstva. Međutim, praktično sve stranke opozicije su unapred izjavile da neće učestvovati na izborima koje bi organizovala Vučićeva vlast.
Aleksandar Vučić je više puta govorio o 2027. godini kao posebno važnom roku (kraj njegovog mandata kao i mandata Narodne skupštine), do kojeg neće biti novih izbora i do kada želi da ostavi „istorijsko nasleđe“ (organizovanje izložbe „Ekspo 2027“, infrastrukture – autoputevi i brza pruga) koje bi uključilo i pomak u eventualnom pristupanju Evropskoj uniji (najava usklađivanja srpskog zakonodavstva sa EU do 2026. godine) u doglednom priodu (što trenutno deluje sasvim nerealno). Iako je u ovom kontekstu govorio i o svom eventualnom povlačenju (nakon 2027. godine on prema Ustavu više ne može biti kandidat za predsednika Republike Srbije), za sada to ne izgleda verovatno.
Iako je sistem zasnovan na uticaju i moći samo jednog čoveka, koji je sam po sebi sklon različitim neočekivanim scenarijima on se za sada, iako oslabljen, održava. Vučićev režim je bitno oslabljen, a njegov legitimitet poljuljan. Za sada se ne vide znakovi šireg urušavanja vlasti, iako se pojedine „pukotine“ naziru, poput incidenata u pojedinim lokalnim sredinama (nasilno izbacivanje gradonačelnika iz opštine Bogatić, proterivanje gradonačelnika Kraljeva iz gradske skupštine i sl.). Uz ogradu da su razni scenariji koje bi izazvao neki „crni labud“ (nepredvidiv događaj) uvek mogući, za sada je najizglednija opcija nastavka i povećanja tenzija i nestabilnosti u Srbiji u narednim mesecima, ali ne i eventualni mirni odlazak Aleksandra Vučića ili suštinska promena njegovog autokratskog načina vladanja. Iako širi haos nije sasvim isključen, sledeće dve različite opcije evolucije političke krize u Srbiji su i dalje moguće:
- produžavanje krize uz postepeno smanjivanje snage protesta, koji bi omogućili režimu da delimičnim „rebrendiranjem“ (nova vlada, novi Vučićev „Pokret“, „borba“ protiv korupcije, pokretanje društvenog „dijaloga“ i dr) dođe do daha i u suštini nastavi po starom,
- dalji porast pritiska i dodatno slabljenje režima, što bi moglo, na kraju da dovede do dogovora oko neke vrste prelazne vlade koja bi u roku od nekoliko meseci organizovale slobodne i poštene izbore.
Pripremio Forum za evropski Balkan