Građanska proevropska opozicija
I pored pokušaja tokom prošle i ove godine da se stranke građanske opozicije u centru i na levici objedine u jednu predizbornu koaliciju, to se do sada nije ostvarilo[1].
U ovoj grupaciji postoje stranke koje su unapred najavile podršku studentskoj listi, dok je većina najavila sopstveni izlazak na izbore u okviru koalicija koje još nisu sasvim dogovorene. Demokratska stranka odlučila je da podrži studentsku listu još nakon prvog poziva studentskog pokreta da se opozicione stranke povuku iz izborne utakmice. U međuvremenu, isto je učinio i Zeleno-levi front.
Preostalih šest stranaka najavilo je učešće na izborima, ali su za sada podeljene u dve labave grupacije. Još nije jasno da li će na izbore izaći kao jedna ili dve kolone.
S jedne strane su SSP (D. Đilas), Srbija Centar – SRCE (Z. Ponoš) i PSG (P. Grbović), koje su formirale tzv. „Platformu za evropsku Srbiju“[2]. Njihov načelni stav je da srpski birači treba da imaju jasnu proevropsku političku opciju.
S druge strane postoji labava grupacija oko stranke Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića, kojoj su bliski „Ekološki ustanak“ (A. Jovanović Ćuta), „Novo lice Srbije“ (M. Parandilović) kao i Pokret za decentralizaciju (dr Dragan Milić).
Većina navedenih stranaka je bila deo koalicije „Srbija protiv nasilja“, koja je na parlamentarnim izborima u decembru 2023. osvojila oko 24 odsto glasova. Koalicija se raspala tokom priprema za lokalne izbore u Beogradu 2024. godine, pre svega kao posledica rivalstva između partijskih lidera Dragana Đilasa i Miroslava Aleksića. Ovaj rivalitet i dalje predstavlja jednu od glavnih prepreka stvaranju jedinstvene proevropske koalicije. Imajući, međutim, u vidu da bi ovaj deo opozicije, ako bi nastupio zajedno, mogao da osvoji između sedam i deset odsto glasova, obe strane rizikuju da u slučaju podele skliznu ka cenzusu (koji je 3%). Zato još postoji realna mogućnost obnove šire koalicije.
To bi, sa stanovišta izbornog rezultata, verovatno bilo najracionalnije rešenje, ali za sada ono nije izvesno.
Desna opozicija
Za razliku od građanske opozicije u centru i na levici, koja je usitnjena ali se ipak održala, delovanje Aleksandra Vučića i njegovih stranačkih partnera dovelo je do gotovo potpunog mrvljenja klasične srpske desnice. Desničarske i populističke stranke su najvećim delom ili uključene u vladajuću koaliciju (poput Srpske radikalne stranke i Zavetnika), ili su postale deo onoga što se u opozicionom delu javnosti označava kao „lažna opozicija“, poput „Mi-glas naroda“ (B. Nestorović) ili Narodna stranka (V. Gajić) i drugih.
Za jedinu relativno autonomnu desničarsku opoziciju smatra se koalicija NADA, u kojoj su Novi DSS i POKS. Predstavnici ove koalicije nisu pokazivali posebnu podršku studentskom pokretu niti zainteresovanost za širi savez sa njim. Njihovi politički stavovi, posebno protivljenje članstvu Srbije u EU i snažna orijentacija ka Rusiji, dodatno ih udaljavaju od mogućnosti stvaranja sveobuhvatne „catch-all“ opozicione koalicije sa građanskim proevropskim strankama.
U poslednjim istraživanjima NADA se uglavnom nalazi nešto iznad ili oko cenzusa, dok njeno rukovodstvo računa na veći odziv nacionalno i desno orijentisanih birača koji su razočarani Vučićevom politikom.
Manjinske stranke i koalicioni partneri SNS
Imajući u vidu mogući tesan rezultat izbora, sve više se pominje i mogućnost da bi manji koalicioni partneri SNS mogli da dođu u poziciju da utiču na formiranje vladajućeg bloka. Najvažniji manjinski partner SNS – stranka SPS Ivice Dačića najavila je samostalan izlazak na izbore. Za sada je malo očekivanje da bi ova stranka mogla da promeni stranu, iako to nije sasvim nemoguće, imajući u vidu i pojedine manjinske glasove u samoj stranci, kao i činjenicu da je SPS bio deo vladajuće koalicije i pre dolaska SNS na vlast (pre 2012. godine).
Kada su u pitanju stranke nacionalnih manjina (mađarska i bošnjačka), koje imaju tzv. „prirodni cenzus“ da bi ušle u NS (potreban je mnogo niži procenat glasova) one se tradicionalno opredeljuju za saradnju sa pobedničkom grupacijom na izborima, što će verovatno biti slučaj i na narednim izborima.
Zaključak: Srbija između nastavka Vučićeve vlasti i mogućnosti promene
I pored širokog nezadovoljstva postojećim vlastima i pada poverenja u predsednika države i vladajuću stranku, čini se da Srbija još nije dobila dovoljno snžnu političku alternativu koja bi, poput onoga što se dogodilo u Mađarskoj, u izbornom okršaju došla u situaciju da promeni postojeći poredak. Protestna energija studentskih protesta koja je postojala tokom 2025. godine nije se u potpunosti transformisala u odgovarajući politički projekat. Studentski pokret je do sada insistirao na političkoj autonomiji i ograničenoj saradnji sa tradicionalnim opozicionim strukturama, što mu je pomoglo da očuva sopstveni politički identitet, ali istovremeno ograničilo njegovu inkluzivnost. Masovni pokret je ušao u period smanjene dinamike. S druge strane, parlamentarna opozicija nije pokazala kapacitet da preuzme političku inicijativu u trenucima kada je entuzijazam oko studentskog pokreta počeo da slabi. Ostavši „stegnuta“ između napada režima i distance studentskog pokreta, opozicija se našla na margini političkih događaja, izgubila deo simpatizera i aktivista i pred naredne izbore suočila sa pitanjem sopstvenog opstanka.
Ipak, nezadovoljstvo vlastima je i dalje visoko, a protestni potencijal srpskog društva nije nestao. Javno mnjenje oscilira i može se menjati pod uticajem kampanje, ekonomskih mera i političkih događaja. Vlast koja ima veliko iskustvo u brojnim izbornim obračunima i raspolaže razvijenom partijskom infrastrukturom svesna je da se izborna nadmoć postiže i mobilizacijom dela pasivnih ili neodlučnih birača kojih je do jedne četvrtine. Vučićeva strategija se, između ostalog, zasniva na intenzivnoj medijskoj kampanji i funkcionerskoj promociji ekonomskih i socijalnih mera.
Srbija je s druge strane iznedrila potencijalno ozbiljnu izbornu alternativu. Studentska lista već predstavlja najozbiljnijeg izazivača SNS-u. Na rezultate antirežimskih snaga uticaće i stepen izlaznosti onog dela biračkog tela koje je nezadovoljno stanjem u Srbiji, ali je sklonije glasačkoj „apatiji“ nego tradicionalni glasači SNS.
U celini, imajući u vidu ukupno stanje povezano sa izbornim i medijskim uslovima, može se proceniti da će veće iznenađenje na narednim izborima biti ako Vučićeva koalicija izgubi većinu, nego ako je, čak i sa tesnim rezultatom, obezbedi. Predstojeći izbori zato možda neće biti referendum o Vučićevoj vlasti, ali bi mogli biti prvi izbori posle više godina koji će pokazati da njegova politička dominacija više nije nesporna.
Duboka polarizacija u društvu i nepoverenje dela stanovništva u izborni proces povećavaju rizik od novih protesta i političkih tenzija, naročito u slučaju tesnog ili osporenog izbornog rezultata. Umesto smirivanja, naredni izbori bi mogli predstavljati samo novi korak u produženoj političkoj krizi u Srbiji.
[1] Parlamentarne opozicione stranke građanske orijentacije su: Narodni pokret Srbije (M. Aleksić), Stranka slobode i pravde (D. Djilas), Zeleno levi front (M. Lazović), Demokratska stranka (S. Milivojević), Srbija centar – SRCE (Z. Ponoš), Pokret slobodnih građana (P. Grbović), Ekološki ustanak (A. Jovanović – Ćuta). Desnicu u NS čine koalicija NADA (Novi DSS- M. Jovanović i Pokret za obnovu kraljevine – POKS).
[2] Ovoj grupaciji pridružio se i pokret „Solidarnost“ Gorana Ješića.