Godinama pratite dešavanja na Balkanu kroz prizmu ruskog uticaja, kakva je zaista moć Rusije u državama Zapadnog Balkana prije svega u Srbiji? Kako se on manifestuje?
Rusija ima određenu shemu kako da svojim uticajem druge države pretvara u svoje takozvane guberije. Iako je Rusija godinama stvarala osnovu bližeg vezivanja Srbije za sebe, rat u Ukrajini je za kratko vreme obustavio mnoge aktivnosti.
U vojnom smislu, Srbija je od 2013. godine posmatrač u Parlamentarnoj skupštini Organizacije dogovara o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), vojne asocijacije koju predvodi Moskva. Srbija je sve do rata svake godine imala vojne vežbe sa Rusijom i članicama ODKB-a, što je nakon izbijanja rata u Ukrajini obustavljeno. U energetskom smislu, Srbija je bila jedina država u regionu koja se u potpunosti oslanjala na ruski energetski lobi. Prošle godine je na tom planu napravljena alternativa, pre svega što se tiče gasa. I u institucionalnom smislu, Rusija je po uzoru na bivše sovjetske republike počela sve više za sebe da veže Srbiju. Pre tri godine pri Ministarstvu odbrane Republike Srbije formirana je stalna ruska vojna diplomatska misija. U Nišu više godina funkcioniše zajednički srpsko-ruski humanitarnoi centar, koji takođe traži diplomatski imunitet i za koji se smatra da je zametak ruske vojne baze na Balkanu. Ono što je poslednjih godina veoma opasno u bezbednosnom smislu, da je Rusija uspela da u srpskim institucijama pridobije otvorene i javne političke rusofile. Takava je situacija bila u Ukrajini pre revolucije na Majdanu. Najistaknutiji takav kadar je aktuelni direktor BIA Aleksandar Vulin, koji je pre toga bio na čelu ključnih ministarstava sile – odbrane i unutrašnjih poslova. On otvoreno u javnosti propagira ideje „srpsko-ruskog sveta“. Socijalistička partija Srbije je još od Miloševića najlojalniji partner Moskve. Istovremeno, balkanski despoti znaju da je Rusija za njih sigurna kuća, ukoliko kod stvari krenu po zlu kao u slučaju porodice Milošević. U ekonomskom smislu slobodnom trgovinom sa Evroazijskim ekonomskim savezom (EES), Srbija ima status bivših sovjetskih republika i starteških partnera Rusije. Iako se smatralo da je to alternativa ekonomskoj saradnji Srbije sa EU, ipak godine pre rata nisu pokazale trgovinski bum u tom pravcu. Sankcije i izolacija Rusije samo su dodatno potvrdili, da EU za Srbiju nema alterantivu.
Ruski uticaj na Balkanu je ključen za kočenje evroatlatnskih integracija
Kako objašnjavate ‘bum’ rusofilije u Srbiji?
Rusofilija u Srbiji, u stvari, su potisnuta antizapadna raspoloženja. Ljudi u Srbiji žele da žive zapadnim načinom života, da voze kola zapadne proizvodnje i putuju u države EU i severnu Ameriku, ali istovremeno NATO smatraju glavnim neprijateljem svoje države i srpskih nacionalnih interesa. To je zato jer u Srbiji nije bilo suočavanja sa prošlošću, pa je srpski nacionalizam postao sredstvo preko kog Rusija svojom propagandom utiče na frustracije ljudi u Srbiji. Lokalni srpski političari nisu sami izmislili rusofiliju i antizapadna raspoloženja, takva raspoloženja postoje tu duže od jednog veka. I danas se u Srbiji gaji istorijsko neprijateljstvo prema Austrougarskoj i rezervisanost prema Zapadnoj Evropi.
Koliko je velik uticaj Rusije na evroatlanstske integracije država Zapadnog Balkana? Lokalnim političarima odgovara da njeguju relaciju sa EU-om i dobijaju pomoć, u isto vrijeme da se okreću Rusiji pri snaženju svoje pregovaračke pozicije.
U stvari, ruski uticaj na pojedine države Zapadanog Balkana je ključan u evroatlantskim integracijama, odnosno u njihovom kočenju. Govorimo o državama u kojima Rusija ima tradicionalni uticaj, a to je Srbija, sever Kosova, Crna Gora i Republika Srpska. Rusija skoro da nema uticaja na Makedoniju i Albaniju.
Rusofilija u Srbiji, u stvari, su potisnuta antizapadna raspoloženja. Ljudi u Srbiji žele da žive zapadnim načinom života, da voze kola zapadne proizvodnje i putuju u države EU i severnu Ameriku, ali istovremeno NATO smatraju glavnim neprijateljem svoje države i srpskih nacionalnih interesa. To je zato jer u Srbiji nije bilo suočavanja sa prošlošću, pa je srpski nacionalizam postao sredstvo preko kog Rusija svojom propagandom utiče na frustracije ljudi u Srbiji.
Antizapadna i proruska politika je pogubna
Socijalistička Jugoslavija je balansirala između Zapada i Istoka i to se smatralo uspješnom politikom. Da li Vučić radi isto?
Preuzimanje „Titove lukavosti“ nije uspelo srpskim liderima od 90-tih pa sve do danas, pa ni bivšem radikalu Vučiću, koji pokušava da balansira i upoređuje sebe sa tim vremenima. Međutim, antizapadna i proruska politika je za takvo balansiranje pogubna, to se pokazalo u slučaju Miloševića, a sve više se pokazuje i u slučaju Vučića. Ne možete se igrati Nesvrstanih sa gomilom skrivenih skeleta u ormaru. Ali i geopolitičke okolnosti su se dva puta promenile, 1989. kada je pao Berlinski zid i 2022. kada je Rusija napala Ukrajinu. Oba puta to nije prepoznao Beograd i nije napravio dobar izbor, svi Srbi na Balkanu su stvarno trebali da budu u jednoj državi – u EU.
Kakva je atmosfera u Beogradu – Srbiji, da li su se Ukrajinci i Rusi uklopili u ambijent, koliko se kao izbjeglice razlikuju između sebe?
Ukrajinske izbeglice zaobilaze Srbiju, zbog javno rusofilskih raspoloženja u politici i društvu. Kako bi vama bilo da dođete u državu gde se rođendan agresora na vašu domovinu slavi na bilbordima, kao što je to slučaj sa Putinom po srpskim gradovima. Ukrajinskih izbeglica je od samog početka bilo malo, svega nekoliko hiljada je po privatnim adresama, da bi u Vranju u Centru za azil sada bilo smešteno svega njih stotinu.
Kakva je procjena, koliko je ruskih izbjeglica u Srbiji?
Prema nekim podacima ih je uz fluktuacije oko 200 hiljada. Jedni beže od Putinovog režima i mobilizacije. Povoljno im je tu, jer iz Rusije imaju direktan let za Beograd. Srbija im je bliska po kulturi života, kandidat je u EU, lako se rešava pitanje boravka i kako čujemo komentare, Srbija je manje ostrašćena rusohisterijom nego pojedine države Zapada. Istovremeno, takođe su prisutne informacije da Rusi u Srbiji zaobilaze sankcije ne samo za svoj profit, već i za firme koji su umešane u ratu u Ukrajini. A to je i jedan od razloga zašto Moskva od Vučića traži da ne uvodi sankcije Rusiji.
Preuzimanje „Titove lukavosti“ nije uspelo srpskim liderima od 90-tih pa sve do danas, pa ni bivšem radikalu Vučiću, koji pokušava da balansira i upoređuje sebe sa tim vremenima. Međutim, antizapadna i proruska politika je za takvo balansiranje pogubna, to se pokazalo u slučaju Miloševića, a sve više se pokazuje i u slučaju Vučića. Ne možete se igrati Nesvrstanih sa gomilom skrivenih skeleta u ormaru.
Rat u Ukrajini nema uticaja na destabilizaciju Balkana
Koliko Ukrajinska kriza utiče na budućnost Balkana i aktuelnu politiku?
Rat u Ukrajini nema direktni uticaj i ne može da izazove ozbiljne ratove na Zapadnom Balkanu, kao oni 90-tih. Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija su postale čalnice NATO-a. Vojni potencijal Srbije je uništen u NATO intervenciji 1999, a vojska reducirana i reformisana nakon pada Slobodana Miloševića. BiH i Kosovo su politički i vojni protektorati.
Koliko realno Rusija ima moć da destabilizuje ili stabilizuje Balkan?
Potcenjen je ruski uticaj na Zapadni Balkan preko kriminalnih grupa. Rusija je preuzela inicijativu od zapadnih dražava i udruženja građana koja su svojevremeno bila promena i demoratizacije srpskog društva, postala su oruđe ruskog uticaja. U okviru „meke moći“, Rusija podržava radikalne i ekstremističke grupe koje sebe predstavljaju kao navijače, razne nacionalističke patrole koji imaju ogroman konfliktni potencijal. Pobuna i balvani na cesti – osnova je svakog sukoba već više od tri decenije. Postoji potencijal za kratke, ali veoma intenzivne sukobe koje ne treba potceniti. Rusija zna da NATO nije spreman da ratuje ni u Ukrajini, ni na Kosovu. Uostalom, nedavni sukob Srba sa severa sa NATO Kfor vojnicima je jedan od takvih, kada se u nekoliko sati brojalo na desetine ranjenih. I u takvim situacijama Rusija može da utiče kroz kriminalne strukture. Setimo se samo za vreme tih nedavnih sukoba ruskih zastava i simbola Z, ruske okupacije u Ukrajini. Takva slika sa Kosova uz ranjene NATO vojnike obišla je svet.
Potcenjen je ruski uticaj na Zapadni Balkan preko kriminalnih grupa. Rusija je preuzela inicijativu od zapadnih dražava i udruženja građana koja su svojevremeno bila promena i demoratizacije srpskog društva, postala su oruđe ruskog uticaja. U okviru „meke moći“, Rusija podržava radikalne i ekstremističke grupe koje sebe predstavljaju kao navijače, razne nacionalističke patrole koji imaju ogroman konfliktni potencijal.
Umjesto Velike Srbije se odomaćio termin srpski svet
Napisali ste u jednom tekstu da će vojnim porazom Putina u Ukrajini i ‘srpski svet’ biti poražen. Možete li malo bolje objasniti?
„Srpski svet“ je eufemizam za obnovljenu ideju „velike Srbije“, koja je bila poražena u ratovima 90-tih. Ideja „srpskog sveta“ je inspirisana „ruskim svetom“ koji je u početku bila samo filozofija širenja ruske kulture i jezika, ali je za vreme vladavine Putina brzo prerastao u praksu imperijalno širenje teritorija Ruske Federacije. Zato, poraz „ruskog sveta“ u Ukrajini znači da će biti poražena i ideja „srpskog sveta“, odnosno „velike Srbije“ na Zapadnom Balkanu.
Osvajački ruski rat u Ukrajini je kod srpskih nacionalista probudio revanšistička raspoloženja. Oni u delovanju Rusije vide istorijsku šansu, a u Putinu nekog ko bi u novoj podeli sveta vratio to što srpski nacionalisti smatraju da su izgubili u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, a pre svega Kosovo. Varijaciju tog iracionalnog stava tokom prošle godine plasirali su mnogi srpski mediji.
Vučić i vlasti u Beogradu su proruska raspoloženja iskoristili kako bi Zapadu predstavili da je nemoguće u okolnostim rata u Ukrajini finalizovati Briselski sporazum i rešavati konačna pitanja sa Kosovom. Ali SAD i EU znaju da je normalizacija Kosova ključ za stabilnost Zapadnog Balkana. Klackalica Beograda da zbog Rusije ne može rešavati pitanje Kosova, funkcionisala je do prvih barikada na severu Kosova krajem prošle godine.
Problem na Kosovu se može gledati kroz prizmu spašavanja ‘srpskog sveta’?
Da, cela ta međunarodna pažnja i fokus na Kosovo, u stvari čini nevidljivim realni problem, a to je realizacija „srpskog sveta“. Vučić zna da je Kosovo za Srbiju davno izgubljeno i kao kompenzaciju pokušava da dobije nešto drugo. Dok Vučić sa Briselom poslednje tri godine pregovara o nijansama oko rešavanja krize na Kosovu, Beograd tiho podržava Dodikovu sepratističku politiku u Republici Srpskoj i utiče na političke prilike u Crnoj Gori. I niko ne reaguje na tiho potkopavanje iz Srbije suvereniteta dve susedne države.
„Srpski svet“ je eufemizam za obnovljenu ideju „velike Srbije“, koja je bila poražena u ratovima 90-tih. Ideja „srpskog sveta“ je inspirisana „ruskim svetom“ koji je u početku bila samo filozofija širenja ruske kulture i jezika, ali je za vreme vladavine Putina brzo prerastao u praksu imperijalno širenje teritorija Ruske Federacije. Zato, poraz „ruskog sveta“ u Ukrajini znači da će biti poražena i ideja „srpskog sveta“, odnosno „velike Srbije“ na Zapadnom Balkanu.
‘Svedoci smo procesa nezavršenih rasapada saveznih država‘
Koliko je slična situacija u Ukrajini, kosovskoj ali bosanskoj krizi?
Često se govori da je rat u Ukrajini uvećana slika raspada bivše Jugoslavije, mnogo krvaviji i daleko rizičniji po evropsku bezbednost. Kijev je trebao da bude opkoljeno Sarajevo, Miriupolj je postao Vukovar, a Irpinj i Buča su sva ta mesta gde se u BiH i na Kosovu odigrao genocid i etničko čišćenje. Sličnost jeste u tome što smo u oba slučaja svedoci procesa nezavršenih rasapada saveznih država, odnosno želja elita da se zadrži uticaj i domincija vojnim putem. Za Putina mediji pišu da je „veliki Milošević“. Prošlog decembra smo imali 100 godišnjicu od stvaranja SSSR-a, a nesamostalnost i međunarodni protektorati u BiH i na Kosovu govore nam o tome da su neki politički modeli pustili duboke korene.
O kojim modelima je riječ, ako možete da pojasnite?
Reč je o težnji prema velikodržavnim projektima, baziranim na etničkim teritorijama od kojih se istorijski ni Srbija, ni Rusija nisu odrekle. Obe Jugoslavije su decenijama umirivale nacionalističke elite i bile zamena za veliku Srbiju. Osvajački rat u Ukrajini, a pre toga razarački ratovi u Čečeniji i Gruziji davno su ogolili tezu da je SSSR bio produžena ruska imperija, čijim tradicijama se samo vratila Ruska Federacija. Poslednje dve decenije potiskivali smo tu tezu i pokušavali da na Rusiju i bivši sovjetski prostor gledamo kroz drugačije naočare, zamagljenijim i sa više lažnog optimizma. Autoritarni režim i otuđeni lider sigurna je formula za osvajački rat, a ko zna tu teoriju taj je mogao da nasluti posledice Putinove vladavine. Za globalnu bezbednost opasan je zietgeist krize demokratije i njene efektivnosti, a posebno uspon autoritarnih država na čelu sa Kinom. Nisam optimističan za tranziciju Rusije, čak i ako rat stane a Putin ne više ne bude njen predsednik.
Koji je pravac Srbije?
Srbija je ipak umanjena slika svega i okružena je državama NATO-a i EU, tako da je izvesnija njena tranzicija u neko buduće demokratsko i evropsko društvo. Rat u Ukrajini probudio je revanšistička raspoloženja u Srbiji o izgubljenim ratovima iz 90-tih. Videli smo da suočavanje sa nedavnom prošlošću i zločinima ipak je veoma važan i nezaobilazan proces u srpskom društvu i bez toga ono ne može da se menja i nema evropsku budućnost.
Često se govori da je rat u Ukrajini uvećana slika raspada bivše Jugoslavije, mnogo krvaviji i daleko rizičniji po evropsku bezbednost. Kijev je trebao da bude opkoljeno Sarajevo, Miriupolj je postao Vukovar, a Irpinj i Buča su sva ta mesta gde se u BiH i na Kosovu odigrao genocid i etničko čišćenje. Sličnost jeste u tome što smo u oba slučaja svedoci procesa nezavršenih rasapada saveznih država, odnosno želja elita da se zadrži uticaj i domincija vojnim putem.
Uloga srpske pravoslavne crkve u regionu je značajna
Ne možemo mimo srpske pravoslavne crkve, kakva je njena uloga?
Pravoslavna crkva je zamenila komunističku partiju i postala nova kominterna. Pravoslavna crkva je u osnovi „srpsko-ruskog sveta“, njena uloga je ogromna u održavanju stanja konzervativnosti tih društava, širenju antizapadnih i antidemokratskih raspoloženja. Srpska i ruska pravoslavna crkva podržali su osvajačke ratove na prostoru bivše SFRJ i SSSR. Promena političke paradigme u Srbiji neće se odigrati bez promena u načinu delovanja elita, pre svega crkvenih i akademskih.
Rusija je druga priča i tamo političke promene ne može biti bez vojnog poraza i poraza ruskog imperijalizma. Međutim, problematično je da dokle god postoji kontinuitet „carske Rusije“, on će uticati na Srbiju, njenu crkvu i srpski nacionalizam.
Kako vidite njen uticaj u Crnoj Gori i u regionu?
Političke promene u Crnoj Gori dokaz su da je potcenjen međunarodni uticaj pravoslavne crkve. Ono što Rusija nije uspela u Crnoj Gori preko agenata svojih tajnih službi 2016. godine, uspela je SPC preko litija 2020. godine. Zapad nije reagovao na pojačanu političku angažovanost Beograda i Moskve u Crnoj Gori tokom protesta litija. To je svakako bila kontrarevolucija u demokratskom i vrednosnom smislu i nepoznato je kakve će biti njene dugoročne posledice.
Kako vi gledate na inicijativu Otvoreni Bakan, koja polako gubi zalet?
Inicijativa Otvoreni Balkan ima svoja dva lica. Ali pre svega, ta ideja na Balkan stize prilično kasno. Mnogo bi više efekta imala da je bila pokrenuta kada je pao režim Slobodna Miloševića, kada je proširenje EU na postsocijalističke države bilo u zenitu i kada je trebalo da se nađe dodatni regionalni integrativi proces na Zapadnom Balkanu koji bi imalo ulogu pomirenja i zbliženja. Uostalom, možda bi rešavanje Kosova za Srbiju bilo manje bolno i bez prisustva Rusije.
S jedne strane, dobro je što uopšte postoji jedna takva ideja kao što je Otvoreni Balkan, jer je to priprema za članstvo u EU jednog siromašnog i zaostalnog regiona, koji je prošao oružane konflikte ili ekonomske krize. Međutim, sa druge strane, to su sada države koje godinama ne mogu da konsoliduju demokratiju, u mnogima su se razvili režimi sa elementima populizma i tvrdog nacionalizma i države za koje nema političke volje u Briselu da ih se u najbliže vreme primi u EU.
Znači, Otvoreni Balkan se može razumeti i kao alternativa EU, „zapećak Evrope“. Vašington i Brisel tu tolerišu deficit demokratije, ozbiljna kršenja ljudskih prava i dubiozu tranzicije. Ono što je najgore, da inicijativa Otvoreni Balkan sve vreme toleriše srpsku nacionalističku ideju „srpsko-ruskog sveta“, koja je antipod svega onog što je EU.
Inicijativa Otvoreni Balkan ima svoja dva lica. Ali pre svega, ta ideja na Balkan stize prilično kasno. Mnogo bi više efekta imala da je bila pokrenuta kada je pao režim Slobodna Miloševića, kada je proširenje EU na postsocijalističke države bilo u zenitu i kada je trebalo da se nađe dodatni regionalni integrativi proces na Zapadnom Balkanu koji bi imalo ulogu pomirenja i zbliženja. Uostalom, možda bi rešavanje Kosova za Srbiju bilo manje bolno i bez prisustva Rusije.
Zašto ta ideja nekako ne zaživi u praksi?
Da, iako je Otvoreni Balkan ostavio utisak da se lideri Zapadnog Balkana sreću i sarađuju, da postoje i prvi regionalni rezultati u kretanju ljudi, usluga i roba, ipak ta ideja ne može u potpunosti da zaživi. Pre svega, Crna Gora, BiH i Kosovo nisu deo tog procesa i bez njih je nemoguće realizovati Otvoreni Balkan. Takođe je razumljivo zbog čega Sarajevo, Podgorica i Priština ne žele da učestvuje u toj incijativi i da se nađu pod uticajem lokalnih populista.